Thursday, 1 December 2016

Макс Шелер - Појам Духа


Дух  долази као битна разлика човјека и животиње, рећи ће Шелер. Дух сублимира и даје могућности тока свијета. Управо, захваљујући Духу човјек може рећи животу и ,,НЕ“. ,,Једни хоће да придрже за човјека интелигенцију и избор, а да је животињи оспоре ... што се мене тиче ... Ја тврдим: Бивство човјека и оно што се може назвати његовим посебним положајем положајем стоји високо изнад тога што се назива интелигенцијом и способношћу избора, и не би се могло досећи када бисмо себи ову интелигенцију и способност избора представили квантитативно ма докле год па чак и до Бесконачности.“ Чак не би то постигли ни приписујући човјеку остале психичке функције и способности које су у компетенцији психологије и билогије. То није ни виши степен живота у односу на друге животе, није стечено еволуцијом или како друго, већ је један сасвим супротан Принцип живота као нова бивствена чињеница и основ ствари самих, чија је једна велика манифестација живот. ,,Већ Грци откривају постојање таквог принципа и називају га Умом. Ми ћемо радије употријебити обимнију ријеч ... која додуше обухвата појам Ума, али поред мишљења идеја такође обухвата одређену врсту ЗРЕЊА, зрења прафеномена или бивствених садржаја, надаље, одређену класу емотивних и волитивних аката, које још треба окарактерисати, као што су нпр. доброта, љубав, кајање, страхопоштовање, духовно чуђење, душевност, очајање, које укључује и слободну одлуку итд. - ријеч ДУХ.“ Акт центар Духа Шелер ће назвати особом (као персоном) која је у оштрој разлици ка осталим функционалним животним центрима, једнако сматраних душевним. Дух је егзистенцијално независан од органског живота, стеге, притиска, нагонског, духовно биће није везано за околину, Шелер ће рећи - према свијету отворено биће, и Дух је способан за потпуну стварност, човјек као биће је носилац Духа и односи се према свијету и према својој унутрашњости другачије него животиња, укључујући ту и човјекову интелигенцију. То Шелер назива ,,преокретањем“. Људска драма у свом одношењу према свијету је, захваљујући Духу, обогаћена са три главна елемента: ПРЕДСТАВОМ предмета која је независна од физиолошких фактора бића; слободним КОЧЕЊЕМ нагонског реаговања или одгодом; те очитовањем неке САМОВРИЈЕДНОСТИ након одређеног доживљаја. Ова отвореност човјекова према савијету иде докле досеже и свијет ствари, до у такву врсту бесконачности, сматра Шелер. Насупрот, животиња ураста екстатично у околину и ту околину не може учинити својим предметом. Животиња не може остварити ту дистанцу према свијету и држи се екстатично и када се држи интелигентно, њена интелигенција је везана ,,органско-нагонски-практично“. Дакле, животиња има околину, а човјек свијет. Околина одговара органским стањима животиње. Тјелесна шема животиње има тај једноставни повратни извјештај. Дух има ,,САБИРАЊЕ себе“ из акт центра о самом себи, у смислу самосвијести, коју животиња нема но, Шелер јој приписује свијест, што је опет виши степен од биљног живота. Човјек зато може да ЦЕНТРИРА своју егзистенцију и ,,прошири околину у димензију свјетског битка“ чак отпоре и психичке доживљаје може учинити предметним. ,,Само по томе је он у стању да слободно одбаци свој живот од себе. Животиња чује и види - а да не зна да чује и види.“ Човјек може обећати, и Ниче каже, напомиње Шелер. ,,Особа у човјеку се мора замишљати као средиште које је уздигнуто изнад супротности организма и околине.“ Животињи недостају празни облици простора и времена унутар којих човјек схвата ствари и догађаје. Човјек има то недостајуће задовољење које Шелер назива ,,празним“ и прву празнину види он у човјековом срцу. То је та човјекова ОКРЕНУТОСТ наспрам животињског које се не може никако одвојити у празни облик простора ни времена. ,,Тако је човјек биће које надмашује само себе и свијет“ и као такав способан за иронију и хумор. Човјек, дакле, има то средиште (особност или персоналитет) којим дјелује Дух и надвисује (опредмећује) своје тијело и своју психу. С тим у вези бићу опретан да не доводим у везу с истим хришћански појам Личности. ,,Дух је једини битак који је сам неспособан за опредмећење - он је чиста и непатворена актуалност, има свој битак само у слободном извршењу тих својих аката.“ ОСОБА као центар Духа је склоп реда аката који се у себи самом вазда испуњава, није неки предметан ни стварни битак, рећи ће Шелер. Такође ,,душевно НЕ извршава само себе; оно је низ догађаја у времену, који, баш из центра нашег Духа, можемо још начелно посматрати и који можемо још учинити предметним у унутрашњем виђењу и опажању. Све душевно је способно за опредмећивање - али не Духовни акт, ИНТЕНТИО.“ Ка битку наше особе се можемо само САБРАТИ, концентрисати се, али га не објективирати, тако исто је проблем код објективирања других особа. ,,У овом смислу Гете каже о Лили да ју је одвише волио да би је могао проматрати.“ Идеје Ђелер види у стварима, а не прије па да постоји још провидност и план стварања као код Св Августина и даље кроз религију. Идеје се непрестано остварују у вјечном Духу за Шелера, и ми учествујемо у том стварању са осталима, у заједничком произвођењу ,,бити, идеја, вриједности и циљева који су приређени Вјечној Љубави и Вјечној Вољи - из центра и врела самих ствари.“  

Да би нам приближио додатно појам Духа Шелер уводи појам ИДЕИРАЊЕ који означава акте или радњу или пак дејство Духа. ,,Он је потпуно различит акт од ма какве техничке интелигенције,“ од посредног и закључујућег дискурзивног мишљења чији су први почеци уочени код животиња. Дух се одваја од ствари, интелигенција закључује. Духовно се увиђа преко граница чулног искуства, а приори. Хегел рече сликовито: прозоре у Апсолутно. Бивство било чега не можемо свести само на емпиријско, каже Шелер, што даље наговјештава постојање и једног вјечног порива као другог атрибута бића. ,,Бити човјек - значи овој врсти стварности добацити снажно НЕ,“ шо су знали и Буда, Платон, Хусерл и други. Отпор свијета који биће доживљава прије је сваке психичке представе. Шилер ће рећи да страх нестаје само у регионима бића у којем бораве чисти облици. Само Дух као чиста воља може спријечити настајање кроз аскетско држање човјека према животу, ускраћујући задовољење властитих нагонских импулса. Дакле ,,човјек је онај који може казати НЕ. Он је аскет живота, вјечни протестант против све голе стварности.“ Између Идеје-реалитета и Духа-порива Шелер види сталну напетост, која се тежи изједначити од стране човјека, и у чему он види прави живот и право одређење човјека. Према животињи човјек је вјечни Фауст, који нема мира и увијек тражи у стварности која га окружује како пробити границе околине. Захваљујући том НЕ човјек се надграђује идеалним царством мисли, а и од потиснутих нагона свом Духу може прибавити енергију, тј. ,,човјек може своју нагонску енергију СУБЛИМИРАТИ у духовну дјелатност.“ Дух већ постоји прије као атрибут самог постојећег, али је он као такав још без моћи, снаге и дјелотворности па се тражи управо та најмања аскеза, као нагонско потискивање, и даље сублимација. Дух никако нема властиту енергију, по Шелеру, он одбија чак и мишљење старих да иста енергија стиже од самог Бога, већ искључиво долази од онога ,,НЕ“ као почетног духовног акта. Нпр. Буда нема позитивне идеје Духа. Унутрашње је докидање пожуде до ,,утрнућа“ свијета гдје се постепено губе чак просторност и временитост Битка, ишчезава чулни свијет, тјелесни и чулни догађаји. То Шелер пореди и са шопенхауерском негацијом воље за животом, оне која је и извор свих виших облика свијести и знања код човјека. Животиња то не може. И језик је једно од оруђа у те сврхе. Шелер приговара негативним теоријама што не говоре о томе шта је то што у човјеку или кроз човјека негира вољу за животом, шта је то што потискује нагоне, а да потиснута енергија постаје некад неурозом (Фројд), а други пут се сублимира у дјелатност која ствара културу. Негативна теорија много шта претпоставља што би требало објаснити, по Шелеру, попут Ума, Духа, законитости, принципа, везе с Битком и друго. Дух је управо тај што управља: кочи и ослобађа. Али Дух не може произвести, умањити или увећати ма какву нагонску енергију, али може изазвати (различитим представама) различите облике нагона да би на тај начин добио оно што му и треба - енергију, и коначни циљ је позитиван - ослобођење и осамостаљење, стицање моћи, тј. оживљење Духа,  рећи ће Шелер. Како видимо свијет остаје, не нестаје, не гаси се. ,,Једино то заслужује с правом да се назове СУБЛИМАЦИЈОМ живота у Дух - а не мистички процес који допушта да Дух израсте из потискивања нагона и који треба да створи нове духовне квалитете.“ Западну класичну теорију Духа Шелер види још опаснијом од претходне, јер влада цјелокупном философијом Запада. Ту се говори, у насљеђу од Старих Грка, о властитој моћи ИДЕЈА, њеној изворној снази и дјелатности, способности јој дјеловања. Такав ,,грчки дух“ има свемогућу и позитивну стваралачку вољу. По Шелеру Дух и Идеја немају изворну моћ, нису свемогући принцип, и не могу без потиснутог порива човјека. Дух управља само актима, и није супстанција у овом случају, а управљеност је на вриједности и идеје с којима се човјек идентификује. Виши облици Битка немају  и вишу снагу и моћ, како то одређује класична теорија Духа, нижи облици Битка нису настали од виших нити су виши облици настали од нижих, каже Шелер. Више категорије Битка и више вриједносне категорије су од искона слабије, осим Шелера потврдиће и Хартман. Струја снаге и дјеловања не тече одозго према доље већ одоздо према горе. Највећи добитак (енергетски) у том смислу је од стране човјека, од животиња, биљака и неорганског свијета све мање. Нпр. животиња је више зависна од биљке у том смислу, него што је обратно. Слично је и с човјеком и животињом. Остаје питање, о којем и сам мислим, које су енергије пожељније, негативне енергије страха или позитивне енергије супротних осјећања и потискивања. Врсте сублимиране енергије живота утичу и на историјске токове. Ту није на дјели експликација тек голих идеја као што је код Хегела, Шелер више стоји уз Маркса у том случају гдје се ,,идеје које немају иза себе никаквих интереса о страсти  - а то значи моћи које потичу из човјекове виталне и нагонске сфере - обичавају неминовно бламирати у свјетској повијести.“ Повијест такође показује и постепено нарастање свијести или ума код човјека, управо присвајањем групних тенденција и сукоба интереса међу њима. Но, Духу никад не смијемо приписати ништа више осим вођења и управљања - Дух ставља идеје пред нагонске моћи и хтијење пред нагонске импулсе. Нема централног духовног хтијења над нагонима, већ само промјене над представама. Директна борба чисте воље против нагонских моћи је немогућа, осим опомињања идејама мијењањем представа, иначе долази до повећања исте нагонске моћи. Закон ће гријехом напасти људе, иако око њих кружи као ричући лав, напомиње Шелер из ријечи апостола Павла. Хтијење добија противно од онога што се хоће. Своје нежељене склоности човјек не смије директно нападати па је и неопирање против зла велика истина, опирање му даје још снагу. Сликама испуњени порив је одговоран за стварност или свијет који је пред нама, признаје Шелер, мисао стварања свијета из ништа, каже он, пада пред овим закључком, и нема никакве позитивне стваралчке моћи божанског духа. Нити је напетост у самом Битку као таквом. Оживљавање Духа је циљ коначан Битка и збивања, и прожимају се обострано ,,изворни немоћни Дух“ и ,,изворно демонско“ потискивањем нагона и идеирањем кроз биће човјека. 

Letindor (www.letindor.blogspot.com)

No comments:

Post a Comment