Tuesday, 6 December 2016

Хајдегер - дјеловање


Право и посве предано бављење нечим не остварује се ни само радом ни радним прибором нити обама скупа, већ привођењем сврси утемељено у времености као смотрено бриговање. Да би изгубљена личност у свијету прибора могла збиљски прионути раду и баратати, она мора заборавити себе без неког водећег очекивања. Дакле, морамо приводити сврси. У поглављу о времену видјели смо да Ту-Битак прилази себи будућносно, право или неправо, али за вољу самог себе. Воља је неког Моћи-Бити за које Ту-Битак егзистира, и то само њега. Свијет јесте субјективан, али временски трансцендентан он је објективниј од сваког могућег објекта. Дакле, имамо екстатичко и хоризонтско јединство времености. 

Живот човјека говори много о њему, тако и поступци неког философа. Хајдегеру замјерају што је '33. године дошао на позицију ректора Унивезитета у Фрајбургу иако је већ наредне године, након 10 мјесеци службовања, дао оставку, јер имао је отпоре унутар колегија и унутар партије у покушајима обнове Универзитета изнутра. Шутјело се о његовом повлачењу. Наставио је своје професорске активности, надзиран од служби, и о његовим списима (Платонов наук о истини, предавање о Хелдерлину, ректорски говор, итд.) се није смјело говорити. Науке и струке су већ од раније расцјепкане до непрепознавања, та распадајућа мноштвеност дисциплина се одржава још само техничком организацијом универзитета, па и ово Хајдегер наводи као један од разлога да покуша с побољшањима истог из позиције ректора универзитета. Он говори и о тзв. ,,негативној слободи“, слободи од труда да се упусти у дубља академска промишљања на универзитетима. У овом интервјуу се указује и на ректорски говор Хајдегера из те '33. године. Хајдегер је, да како, заинтересован за национална и социјална питања у земљи гдје број незапослених прелази милион. Хајдегер се, каже, залаже за јачање Универзитета наспрам партијске национал-социјалистичке науке и наспрам само техничке организације Универзитета, да се исти обнови из сопственог промишљања и тиме стекне чврсту позицију наспрам опасности политизирања науке. У ректорском говору Хајдегер прокламује три стуба друштва: радна служба, војна служба и служба знања, с тим да ова посљедња, која је смислено прва, освјетљава претходне двије. Саговорник подсјећа Хајдегера да је рекао те фамозне '33. године: ,,Поуке и идеје нису правила вашег Битка. Вођа сам и једини јест данашња и будућа њемачка стварност и њен закон.“ Не пориче то Хајдегер јер, каже, тад је видио одређени историјски прелом, или нешто ново те није то био само претворни говор. Такође, Хајдегер говори како је спријечио качење прогласа о Јеврејима на Универзитету, као и организовано спаљивање књига пред истим. Он је и даље имао жидовске студенте и био срдачан с њима док поједини нису емигрирали. Не само злонамјерност, Хајдегер види и дубље разлоге његових клевета, а преузимање ректората био је само повод таквих гласина. Било је и неких клевета у вези с Јасперсом и Хусерлом, које Хајдегер демантује кроз овај разговор за Шпигл. А и оно што је предавао, каже, глупани, уходе и њушкала су другачије разумијевали, и нека су, потврђује он, такође да се и разрачунавао са национал-социјалистичким и техничким свијетом. Није техника нешто што човјек држи у руци, он техником из себе не влада. Модерна техника није више оруђе, ми ,,још немамо пут који одговара суштини технике.“ И то што све тако технички добро функционише за Хајдегера је управо веома страшно, а то функционисање гони све више даљем функционисању, те техника човјека све више раскорјењује. Имамо још само техничке односе, наглашава он, а атомска бомба нам ни не треба јер раскорјењеност је ту. У пјесничкој Прованси подижу се ракетне базе. Спас би био у томе да мишљење и пјевање поново дођу до ненасилне моћи. ,,По нашем људском искуству и повијести, колико сам на сваки начин упућен, знам да је све битно и велико постало само из тога што је човјек имао неки завичај, отаџбину, и био укоријењен у некој предаји. Данашња литература, на примјер, далекосежно је деструктивна.“ Хајдегер види једно свјетско кретање ка свемоћној техничкој држави. На питање шта ће спасити свијет од овакве ситуације, за Хајдегера ни философија неће већ, каже: ,,Може нас спасити само један Бог ...“ да се у мишљењу и пјевању приреди спремност за појаву Бога или већ пропасти у суочењу са одсутношћу Бога. ,,Битак треба човјека за своју објаву, чување и обликовање.“ Дакле, по овоме, Битак или Бог, код Хајдегера. Мишљење не захтијева више од ,,по-ставља“ и философија прилази крају, рећи ће Хајдегер у овом интервјуу. Но, и ово каже, да је другачијим мишљењем могуће посредно дјеловање, не непосредно, тј. да мишљење може да преобликује свјетско стање. Оно што могу философија и појединац јесте припремање држања себе за приспјеће или одсутност Бога. Али, улогу данашње философије преузеле су науке у које се и она сама раствара. Кибернетика има водећу улогу, као неко друго мишљење. У прдавањима из 1956. Хајдегер обликује у том смислу и спис ,,Шта значи мишљење?“ за кој каже да је и најмање читан, што управо указује на знаке времена. Национал-социјалисте представља као људе врло неискусне у мишљењу, мишљењу које би било довољан однос спрам технике. И Американци су у истом проблему са својим прагматично-позитивистичким мишљењем, које подупире техничко. Прастаре предаје мишљења могле би се пробудити у источним земљама попут Русије и Кине. ,,Хелдерлин је за мене пјесник који показује у будућност, који очекује Бога.“ Јер нама не треба Источно већ европско искуство свијета. Унутрашња је сродност њемачког језика с језиком старих Грка по Хајдегеру. Све већа рационалност свијета све мање пролази. Римско-латински преводи грчког су много тога уништили у језику да не можемо промислити ни основне ријечи грчког мишљења. Мишљењу треба наћи темељ, а умјетници, писци, пјесници у сличној су ситуацији као и мислиоци. 

Погледати: Разговор с Хајдегером из 1966. за часопис ,,Шпигл“ (Фрајбург: Шпигл, стр. 193-219, 31. 05. 1976)

Letindor (www.letindor.blogspot.com)

No comments:

Post a Comment