Tuesday, 6 December 2016

Хајдегер - брига


Трансцендентална потреба је у својој основи БРИГА. Проблем је значајно изложен у Битку и времену гдје је фундаментално онтолошко питање управо вријеме. За Хајдегера Ту-Битак је, који сад БРИГА, бачен у свијет и на тим темељима човјек је: ,,трагач Бутка (кроз догађај); чувар истине Битка; и стражар тишине проласка посљедњег бога.“ Себескривање бива као догађај, рећи ће он. 

Небо које видимо је у тзв. изворном времену или у Хајдегеровом другом почетку. Ту-Битак је начин да се буде, то је Битак онога ТУ. ,,Ту-Битак у смислу другог почетка, који пита о истини Бутка, нигдје се не може наћи као карактер сусрећућег и датог бића ... који пушта да такво биће постане предметом. Но, ипак се Ту-Битак и човјек налазе у битном односу, утолико што Ту-Битак значи темељ могућности будућег Битка човјеком, а човјек убудуће јест тиме што преузима да буде оно ту, претпостави ли се да себе поима као стражара истине Бутка, које је стражарство назначено као брига.“  Човјек је догођен Битку, припадан Бутку као себескривању, и као чувар човјек мора бити јак, одлучан, благ и једноставан, а никако крут, слаб или примитиван. 

У Битку и времену се каже да суштина Опстанка (Ту-Битка) лежи у његовој егзистенцији и, наравно, ово важи за човјека. Егзистенција је, дакле, начин Битка оног бића које стоји ОТВОРЕНО према самом Битку, у свом бриговању, како би рекао Хајдегер, оно које је изван унутрашњости неке иманенције свијести и духа, екстатички као ,,стајање изван“ и подношење чак оног крајњег названим ,,смрт“. Ако је крајње. 

Прије феномена, тј. оног што нам се показује ,,егзистенцијални смисао Битка је брига,“ гдје срећемо карактер Битка Ту-Битка, у овом случају названо егзистенцијалима, који претходе било којем категоријалном одређењу. Затим ,,егзистенцијали и категорије двије су темељне могућности карактера Битка.“ Ова Хајдегерова ,,егзистенцијална аналитика Ту-Битка слиједи прије сваке психологије, антропологије и поготову биологије.“

А ако је увијек мој Ту-Битак он најчешће и није сам, рећи ће Хајдегер. Онтички није проблем рећи да сам то ја, али онтолошки је другачије. То је оно нам скривено рационалном. И те како осјећамо. Отуд брига и отуд ,,други“ мада појам другог неће толико суштински опажати Хајдегер као што је то чинио његов ученик Левинас у контексту хришћанске религије. Док нисмо у свијету, два без-свјетска бића, како ће рећи Хајдегер, још се не могу додиривати, одношење је тек унутар свијета, и збрињавање. О близини  додиру посебно ће писати Левинас. Виђали смо и код Бубера, и претходно споменули у овом раду, значај другог. Други се докучи у унутарсвјетском, али се среће још и прије. У Ту-Битку је, дакле, то прво сусретање бића у неодношењу. За Левинаса је то блискост, додир, осјетљивост. Ту самотност међу осталима Хајдегер ће означити појмом Су-Битак, а могућ изостанак као равнодушност, могућа и отишлост кроз туђост, и све су то модуси  или начини бивања човјекова Ту-Битка. У односу према другом Хајдегер уводи и појам ,,збрињавање“ (хр. скрб), а не тек равнодушно заједно појављивање, нетицање једно другога заједно бивствујућих. Ту постоји та опасност да једно другом одузме бригу, запосједне је, прећутно и скривено влада тај безобзирни Су-Битак над другим, а то је најчешће бриговање око приручнога док права брига искаче напријед, помаже другом да остане у својој бризи и за њу слободан. Наведене тенденције Су-Битка су брига просјечности, оно ,,СЕ“ које се унапријед одређеује и одузима одговорност сваком поједином Ту-Битку. То ,,СЕ“ понајлакше може одговорити на све, јер није нико ко треба да стоји иза нечега. То увијек бијаше ,,СЕ“ а да не бијаше нико. ,,СЕ“ је нико, пуко постојеће да са њим ,,свако јесте Други и нико није он сам ... Личност свакидашњег Ту-Битка јест СЕ-Личност, коју разликујемо од праве, то јест, посебно узете Личности ... Ту-Битак је најприје СЕ и најчешће остаје таквим. Ако Ту-Битак посебно открива свијет и чини га себи разумљивим, ако сам себи докучује свој прави Битак, тада се то откривање свијета и докучивање Ту-Битка увијек остварује као уклањање покрова и затамњења, као разбијање изокретања којима Ту-Битак забрављује себе пред самим собом.“ Све то указује на једну дубљу индивидуалност човјека. Предонтолошко се црпи најприје из овог Битка-у-свијету, из врсте Битка СЕ, који је постао видљив у својој просјечности и свакидашњости. Баченост је бића у своје ТУ, које је како некому с тиме оно јест, расположеност која чини очитим и егзистенцијална конституција. ,,Сам је бацач Ту-Битак, бачен, догођен кроз Бутак.“ Бацач улазећи у Б(у)так постаје собом самим. Дакле, то би био некакав дуг пут уназад и ка савршенијем. За ову очитост којом смо ,,расположење спопада. Оно не долази ни извана ни изнутра него се успиње као начин Битка у свијету из самог њега.“ Свијет осјећамо вишеструко и ,,чувствовање не само што докучује Ту-Битак у његовој бачености и упућености на свијет који је с његовим Битком увијек већ докучен, него је и само оно егзистенцијална врста Битка у којој се он стално изручује свијету, даје му да га напада, тако што сама себе на истовјетан начин избјегава. Егзистенцијално устројство тог избјегавања постат ће јасно код феномена пропадања. Чувствовање јест темељна врста егзистенције, у којој је Ту-Битак своје Ту.“ Ту-Битак је на начин да јест разумио или да није разумио, разумјевајући он јесте своје ТУ но ,,он може залутати и погрешно схватити.“

Живот се не може тек тако пустити. Мора се дјеловати. Кроз многоврсне начине бриговања имамо ,,опхођење“, а ,,бића која сусрећемо у бриговању називамо прибор“ гдје ће Хајдегер најприје убројити знакове, чији је карактер показивање. Једно дубље увиђање за приручност јесте ,,смотреност“ с којим имамо и оно ,,зато да“. Сваки видик се примарно темељи на разумљењу па ,,смотреност бриговања јест разумљење као РАЗБОРИТОСТ (грчки фронезис),“ једна од главних врлина у антици, након правичности. 

Приручног има тек на темељу ,,постојећег“, од Битка тих бића до показивања феномена свијета, с проблемом свјетовности. Унутарсвјетско биће је открито на темељу докучености, тј. привођење сврси је на темељу разумијевања. ,,Разумљење се као докученост ТУ увијек тиче Цјелине Битка-у-свијету.“ Право је и неправо ,,моћи-бити“. Грешке или пропусти су, дакако, могући. ,,Оно у чему Ту-Битак себе претходно разумије у модусу себе-упућивања“ јест привођење себе сврси и предонтолошко разумијевање Ту-Битка кроз Битак-у-свијету.  

,,И онтички и онтолошки првенство припада Битку-у-свијету као бриговању.“ Субјект и објект се не поклапају с Ту-Битком и свијетом, тај однос ,,у себи крије онолико истине колико и празнине.“ Проблем одређења појма ,,супстанција“ с декартом улази у двозначност, онтолошком се подмеће онтичко, тј. ,,израз супстанција се одређује час у онтолошком час у онтичком, али најчешће у замагљујућем онтичко-онтолошком значењу. Али иза те незнатне разлике у значењу крије се нерјешавање начелног проблема Битка.“ Проблеми су и прије Декарта. Такође ,,сколастика схвата значење Битка у позитивном смислу.“ Но, ,,човјекова супстанција није Дух као синтеза Душе и тијела, него је егзистенција“, рећи ће Хајдегер. Егзистенцијално је питање око Ту-Битка. Датост ,,ЈА“ је несумњиво, иако формално и рефлективно опажање и ,,тај увид нам отвара приступ једној самосталној феноменолошкој проблематици.“ ЈА се разумијева формално и онтички, онтолошки је ситуација другачија. Изгубљеност себе као не-Ја не говори исто као што би рекло биће које је битно лишено јаства. Нама треба онтолошки примјерена интерпретација овог ЈА. Свијет не можемо идентификовати тек с унутарсвјетским бићима. Карактеристика других полази ,,од неког истицања и изоловања ЈА тако да се мора тражити неки прелаз од тог изолованог субјекта ка другима.“ 

Хајдегер јасно означава домете научног и каже да ,,позитивне науке не могу нити требају чекати резултате онтолошког рада флософије, наставак се њихова истраживања неће остваривати као напредовање, него као понављање и онтолошки транспарентније прочишћавање онтички откритог.“

,,Вријеме, које је предмет бриговања: оно је подобно за датирање, орочено, јавно и као овакво структуисано припада самом свијету ... и ... датирање је оно које себе излаже у бригајућем очекивању.“ Вријеме и простор су у вези, али вријеме је увијек питање прече од просторног поимања свијета, рећи ће то многи философи, и Хајдегер.

Ту-Битак може постати просторан тек као брига у смислу пропадајућег егзистирања, а ту је и знатижеља као ,,једна истакнута тенденција Битка Ту-Битка у складу с којом он бригује о некому Моћи-видјети.“ Ту-Битак заузима простор, а није да постоји унутар тамо неког простора. Он је у свом акционом простору. Ту-Битак је човјек за Хајдегера, један дубљи и првији човјек од овог који нам се показује. По њему ,,вријеме одавно фунгира као онтолошки или, тачније, онтички критериј наивног разликовања различитих региона Бића. Разграничују се нека временска бића (природни процеси и повијесни догађаји) према невременским бићима (просторни и бројчани односи).“ Дакле, бити у времену јесте разликовати одређене регионе бића. Ми још не знамо и морамо да се питамо, тек тад нас води унапријед оно питано. То временско је Хајдегеров хоризонт посматрања и припада дотичном субјекту, ономе који пита.

Временитост није нешто по-себи ни код Хајдегера, временитост овремењује и она је ,,онтолошки смисао бриге ... нацрт неког смисла Битка уопште може се извести у хоризонту времена.“ Временост се овремењује у свакој екстази цијела, ту је цјеловита структура егзистенције, фактичност и пропадање, јединство структуре бриге.

,,Ту-Битак бачен у неодређеност своје граничне ситуације, када се одлучи за њу, он стиче своје право Моћи-бити-цијелим.“ Декартово, као и Кантово ,,Ја“ у смислу логичког ,,Ја мислим“ за Хајдегера је тек ,,формална структура предочавања као таквог“ а не неко предочено. Чак ,,бризи није потребно утемељење у некој личности, него егзистенцијалност као конститутив бриге даје онтолошко устројство само-сталности Ту-Битка ... којој припада ... фактична пропалост у несамо-сталност.“ Са бригом је и индивидуалност, а временитост њихов онтолошки смисао по Хајдегеру. ,,Временост се разоткрива као смисао праве бриге.“

Свакидашњи Ту-Битак распршен је у много тога што се дневно дешава и из оног о чему бригује прорачунава сам себи своју повијесност.

Човјек је прво духовна ствар и накнадно пребачен у простор. То су модуси који су бриговања, не брига као страховање, већ егзистенцијали. Ту-Битак никад није прво неко биће којем се прохтије каткад успоставити однос ка свијету, он има однос јер је већ Битак-у-свијету. 

Ми мислимо неку свјетовност, али свијета тог нема, рећи ће Хајдегер, свијет нам значи само јавни. Многоврсност је бриговања нашег унутар свијета, али треба нам предфеноменолошко тло, јер тек именовањем ствари оно онтолошко промашујемо. По Хајдегеру прескочен је феномен свијета већ код Парменида и то прескакање се непрестано наставља, и са Декартом. Реалност јесте онтолошки проблем, реалност као отпорност и модификација бриге. Реалност је повратно упућена на феномен бриге за Хајдегера. Само докученост Ту-Битка води Истини. 
Право и посве предано бављење нечим не остварује се ни само радом ни радним прибором нити обама скупа, већ привођењем сврси утемељено у времености као смотрено бриговање по Хајдегеру. Да би изгубљена личност у свијету прибора могла збиљски прионути раду и баратати, она мора заборавити себе без неког водећег очекивања.

Али, човјек није само Бивствовање у свијету и брига, већ је и Бивствовање ка СМРТИ, и то свакодневно Бивствовање ка смрти.  ,,Свршетак Битка-у-свијету је смрт.“ Ту-Битак постоји као Цјелина и отуд моћи-бити-цијелим неког бића. ,,У Ту-Битку је, докле год јест, увијек још ненамирено нешто што он може бити и бит ће ... свједочанство о једном правому Моћи-бити даје савјест ... и ... право Моћи-бити-цијелим уједно постаје видљиво као модус БРИГЕ“

Умрли је више од бриговања и приручног. Битак према мртвом се односи још дубље. Смрт као губитак искушавају они који су преостали, али саму смрт која је умирање других ми не искушавамо. ,,Нико не може с Другог скинути његово умирање.“ Смрт је увијек моја, рећи ће Хајдегер. Смрт није догађај већ је феномен који ваља боље означити. ,,Одлазак Ту-Битка из свијета у смислу умирања ваља разликовати од одласка из свијета само живога. Завршавање живога захватамо терминолошки као СКОНЧАВАЊЕ.“ Ненамиреност нам даје карактер приручнога. Ненамиреност не значи да већ не постоји цјелина.

Такође ,,егзистенцијална интерпретација смрти слиједи прије сваке биологије и онтологије живота.“ И ,,као темељно устројство Ту-Битка бијаше изнијета на видјело брига.“

Савјест као зов бриге ,,никад не планирамо ми сами, нити га изводимо намјерно. Оно зове супротно очекивању и чак против наше воље. С друге стране, зов засигурно не долази од неког Другог ко је са мном у свијету. Зов долази из мене, па ипак поврх мене ... зов говори у неугодном модусу шутње.“ У исто вријеме Ту-Битак је и позивач и позвани, ПОЗВАН свом највластитијем моћи-бити. И само зато што је у основи свог Битка Ту-Битак брига, могућ је тај зов САВЈЕСТИ. У Ту-Битку се појављује и идеја КРИВЊЕ. Она није могла бити наметнута, каже Хајдегер, бити КРИВ је могуће без повреде јавног закона и тражи се некакво ПОРАВНАЊЕ.  

Хајдегер не мисли да брига мора бити утемељена у некој личности, она је егзистенцијалност и самосталност у другом смислу, код Ту-Битка у пропалости и у несамосталности. Такође, потпуно разумљена структура бриге доводи до индивидуалности. 

Као неко тематско биће ми смо у свијету, од бриге преко фактичности, до пропасти и Ту-Битка, са Хајдегером. Уколико није нека оствареност, а и тог има, тражи се неки бар ,,предвидик“ и фундаментална онтологија тражи дубоко прикривену нам изворност. У унутарсвјетској егзистенцији, па и прије ми имамо то ,,моћи бити“, али и ,,моћи бити правим,“ које указује на ту неку изворност у постојању или сврху. Ту ништа не може бити наметнуто ни онтолошки измишљено. Ту-Битак сам мора на ово указати ка самом Битку. И ту је појава САВЈЕСТИ, модус БРИГЕ, који морају рачунати с временом. Ту су и извори вулгарног рачунања тог времена. Нацрт неког смисла може да се изведе управо у њему (времену) па је временост онтолопки смисао бриге кроз свакидашњост и повијесност. Тражи се Цјелост и оно ,,испред себе“ се не да избрисати као битни структурни момент бриге. И Цјелина се више не да искусити као биће. 

Letindor (www.letindor.blogspot.com)

No comments:

Post a Comment