Thursday, 1 December 2016

Иван Иљин - Шта је то философија?


Ако руска философија још увек жели рећи нешто значајно, истинито и дубоко Руском народу и човечанству уопште – после свих доживљених заблуда и падова  она пре свега мора себезапитати у чему је њено позвање, шта је њен предмет и који је њен истински пут (метод)? Она мора да се ужели јасности, части  и  животности.  Она  мора  постати убедљив  и драгоцен истраживач духа и духовности. Ако се не замисли, ако не престане да подражава страним, посебно немачким обрасцима и не покуша отпочети свој руски национални посао из почетка ииз дубине руског националног духовног искуства, онда ће се она ускоро показати мртвим инепотребним теретом у историји руске културе.

Пре свега, руски философи морају престати да намерно измишљају ,,философске системе''. Философ уопште није обавезан измишљати и проповедати некакав ,,систем''. То је чисто немачка предрасуда од које нам је давно време ослободити се. Тај задатак припада умишљеним задацима културе, и не треба фантазирати да се он ,,сам од себе'' подразумева. Прво, философија може бити предмет личне фантазије која развија субјективну тачку гледишта, и тада она није обавезнада преузима на себе задатак формирања довршно-заокругљеног и унутрашње непротивречног ,,система''. Напротив, свако добија право да фантазира, пратећи своје способности и склоности. Друго становиште је да је философија конкретно-обавезно истраживање са конкретно заснованим  закључцима. У том случају, она уопште нема право да се оптерећује систематичношћу и логичком непротивречношћу, и у том случају сваки философ је обавезан неизоставно и неуморно да провери истраживани предмет, да га опише, изложи, представи каквим јесте у стварности. У суштини откуда смо, од самог почетка, могли знати да ли је предмет који целога живота испитујемо и истражујемо сам по себи систематичан и живи ли позаконима наше људске логике? Ко нам је дао за право да максималне захтеве нашег трезвеног рационализма  проглашавамо  за законе  постојања самог предмета? Откуда  та сигурност  да предмет  философије  постоји  и  дејствује  по правилима  које  узалуд захтевамо од нашег рационалистичког погледа на свет? Могуће је, и вероватно јесте, да је предмет философије разуман, али он може да буде оразумљен таквом Разумношћу у поређењу са којом је наша уобичајена ,,разумност'' само жалостан неспоразум. Истина, суштинско постојање предмета не мора се обавезно повиновати и нашем трезвеном мишљењу. Насупрот томе, ,,истина'' коју смо умислили мора се слагати са ,,истинским постојањем предмета'', а не обрнуто: већ то ,,истинско постојање'' бесконачно је дубље, живље, опширније и богатије него ,,системчићи'' које смо измислили. Смешно је мислити да капа одређује обим главе по својој  мери. Каква је то захтевност – предодређивати духовном предмету својства људскога ума!

Дакле, философ уопште није позван да ,,измишља системе''. Довољно је да учини све могуће како би конкретно промишљао и размишљао. А градњу система он може спокојно препустити самоме предмету: ако је његов предмет одиста ,,систем'', онда ће га његова философија верно пренети и приказати, али, ако је предмет неповезана целокупност, тада ће се то открити и у његовој конкретној философији. Философ-истраживач не сме давати наредбе предмету, нити га усвом представљању ,,наменски'' изопачавати. Философ који себе замишља ,,књиговођом'' који заводи ред или подофициром који појмове тера у потиљак, смешан је и јадан. Он не сме предупређивати и предодређивати онај Божји дар који му се даје ради истраживања, било то ,,света'' или ,,природе'', ,,историје'', ,,духа'' или ,,уметности''. Он не може ,,указивати пут'' свом предмету; њему није дато да ,,зна од раније'' или да ,,зна боље'', нити је позван да изазива расколе или несагласја предмета својим рационалистичким измишљотинама. Колико су девијација у философска истраживања унеле такве, унапред утврђене, догме! Колико је много произвољних ,,дефиниција'' и празних ,,конструкција'' одатле проистекло! ... 

Питање о томе да ли је философија наука не вреди решавати ни у позитивном, ни у негативномсмислу. Ако она јесте наука – а она то може бити – онда је то наука која захтева од човека посебно духовно-религијско искуство и посебно списатељско умеће ... Нека се мане бриге о томе шта ће из таквог метода произаћи: ,,монизам'', ,,дуализам'', или ,,плурализам'', ,,реализам'' или ,,идеализам'', ,,рационализам'' или ,,интуитивизам''. О томе ће касније надугачко и нашироко распредати и расправљати његови критичари, историчари или састављачи погребних говора, мада ће бити много боље ако о овоме буду ћутали. Јер ствар није уопште у томе, већ у конкретној истинитости његових истраживања ...

Философу његов предмет полази за руком док год постоји осећање да га се тиче Божији зрак који захтева од њега предузимљивост и познање. ,,Хеуристички'', то јест у ствари тражења и налажења, то осећање мора руководити њиме, без обзира на то што се у даљем раду испитивања и истраживања може испоставити како је то осећање било само илузија. Међутим, оно може и небити илузија, и тада ће он појмити да се Божији зрак у суштини даје људима на различитим путевима и на различите начине. Све такве истинске појаве и доживљаји могу да буду означени речју ,,дух'' и ,,духовност''. И ево, дух ,,дише'' у природи, у човеку, а такође и у оном што сам човек сазда с Божијом помоћи. Тако нам се, на пример, начело ,,духа'' – тај сушти предмет философије –  открива  у  цветићу или  у  планинскоме ланцу. Ми га доживљавамо у стању очевидности која нам носи сазрцавајућу истину. Оно овладава нама доживљајем истинске љубави и савести. Оно нам се открива у визијама уметничке вештине коју саздаје сам човек. Ми га пратимо, постижући своју слободу и доживљавајући зов правне свести и патриотизма. Оно нам сја из избора религијског откровења. Сваки пут, оно од нас захтева експериментални чин усваком наредном покушају осмишљења; и сваки пут морамо тај чин предузети са осећањем одговорности и великом брижљивошћу ...

Философ који не усвоји духовну културу и не поради као истраживач ни у једној науци, већ у потпуности одриче акт очевидности (у својству скептика, агностика или нихилисте), загносеолога (то јест, теоретичара сазнања) неприхватљив је и неодржив, ма колико хиљада страница прочитао, написао и штампао традиционалним, професионалним жаргоном апстрактне мисли. Јер, акт очевидности захтева од истраживача дар промишљања, притом дар вишестраног промишљања,  дар  способности  за  уживљавање,  дубље  осећање одговорности, вештину стваралачке сумње и запитаности, дар упорне воље за додатну проверу и живе љубави према предмету свог рада. Дакле, философ мора васпитавати и усмеравати себе према духовној очевидности. Слично томе, онај ко жели да се у својству истраживача обрати моралности, доброчинству и ваљаности, мора пре свега продубити и проширити своје морално искуство. Моралност не можеда буде ни постигнута, ни представљена у апстрактним формама и спекулацијама; овде се ствар уопште не своди на теоретска умишљања и дефиниције појмова. ,,Морално'' мора бити реално проживљено од истраживача. Философ који о љубави, радости, доброчинству, дугу, добру и злу, о снази и слободи воље, карактеру и другим сличним предметима расуђује према туђим књигама или према ономе што је начуо не разуме ништа, већ само понешто уображава на тему некаквих духовних ,,окаменотина'' или ,,мумија''. Морално искуство захтева читавог човека: оно захтева његову љубав, његову страсност, његове одлуке и дела. Човек мора томе искуству предати сву своју личност – своју животну снагу, свој животни успех, своју судбину. Он мора устати пред својом савешћу, мора јој се подчинити и делатно стати иза ње. Чинећи тако, он пред собом мора увидети претњу која угрожава живот, погледати смрти у  очи и превладати страх од смрти. Морално искуство не стиче онај ко непокретно седи у својој соби, ко се предаје празним фантазијама, и ко је ,,дезертер'' свог позвања и дуга. Ко жели написати ,,етику'', тај мора за собом имати живо искуство љубави, борбе и страдања; он мора познати шта значи очајавати и у очајању молити се, и још, шта значи имати животни успех и у успеху сачувати скромност и смирење. Он мора преживети у сопственом искуству дивну, свезујућу и ослобађајућу силу савесног чина, и знати да савестан човек ризикује све, кадар да иде право према смрти и да се сам више од свих чуди свом евентуалном спасењу. Једино ономе ко преживи то, и све остало са тим повезано открива се природна мера ствари и људи, само он поима ,,предмет етике''.

Дакле, философ мора себе васпитати за савесно делање. Према томе, истраживач који себе посвети философији уметности мора у тој сфери прикупити опширно и дубоко искуство сазрцања. Овде је посебно важно пробити се кроз осећајно-формалну кору спољашње естетичности посматране  појаве, открити себи приступ према органској саусловљености зрелих уметничких форми и убедити се у то да субјективни укус ниизблиза није последња реч при оцени уметничких дела. Притом је веома важно да философ на неки начин и сам узме учешћа у уметничкоме делу, будући да његово искуство добија сасвим друкчији вид и друго значење ако покуша самостално проживети процес настанка ,,идеје'', њеног истрајавања, борбе за идеју предмета, њеног облачења у тканину ликова и процес обретења уметничке форме. Тек тада ће он промишљати уметност не само ,,извана'', већ и ,,изнутра'' ... Дакле, философ себе мора васпитавати за уметничко промишљање и постизање уметничког искуства.

Ово задобија посебно значење у области религијске философије. Овде истраживач мора стећи истинско религијско искуство, живо религијско сазрцање које му дозвољава да се уживи у свако туђе религијско искуство, како истинско, тако и умишљено, да га дубље осети и подвргне провери. Истраживач атеист, лишен религиозности, сакупиће у најбољем случају, попут Вилијема Џејмса (харвардски професор, оснивач прагматизма с којим је основни критериј спознаје практична вриједност, а психички живот му непрекидан ток мисли), мртву колекцију туђих доживљаја ...  Срце Божије је веће и шире од вероисповеднога учења: оно не само да трпи друге вероисповести, већ још и зна да јединствено-истинска исповест није својствена свим народима, и да је оскудноме  духу боље имати било какво богосазрцање, него никакво.  Ето  зашто философија религије захтева трпељивост, префињеност и срце. 

И наравно, пре свега, самостално и истинско религијско искуство ...

Иван Александрович ИљинУ потрази за праведношћу (Светигора, 2001; превод: Владимир Јагличић)

Letindor (www.letindor.blogspot.com)

No comments:

Post a Comment