Thursday, 8 December 2016

Pitanje Bitka kod Hajdegera


УНИВЕРЗИТЕТ У ...
ФИЛОСОФСКИ ФАКУЛТЕТ - СМЈЕР ФИЛОСОФИЈЕ
2. ЦИКЛУС СТУДИЈА / 1. ГОДИНА





ПИТАЊЕ БИТКА КОД ХАЈДЕГЕРА

(СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ САВРЕМЕНЕ ФИЛОСОФИЈЕ 1-2)





(прије 600 год.)

...





САДРЖАЈ


УВОД

1. ПИТАЊЕ О ПОЧЕТКУ
1.1. Појам Битка
1.2. Опстанак или Ту-Битак
1.3. Субјект и идентитет
1.4. Вријеме као хоризонт
1.5. Философски и теолошки

2. БИЋЕ
2.1. Онтолошка диференција
2.2. Битак у свијету (егзистенцијал)
2.3. Физис и свјетовност свијета
2.4. Мишљење, језик, поезија, становање
2.5. Рат и дјеловање
2.6. Окрет
2.7. Заборав себе и смрт

3. БИТИ ПРАВИМ
3.1. Тренутак и разумљење
3.2. Истина и умјетност
3.3. Страх, тјескоба, одлучност и скок
3.4. Слобода и судбина
3.5. Опуштеност
3.6. Крај философије и задатак мишљења
3.7. Превладавање метафизике

ЗАКЉУЧАК
БИБЛИОГРАФИЈА



УВОД

Куд се иде и одакле, стара су философска питања. Шта је прије? Много тога је учитано у наше животе да живот сам и не питамо. Ал' ето, питаћемо, уз професоре и неке врсне философе: Шта је прије?
Хајдегер на извјестан начин ослобађа, насмијава нека истинитост, зачуђава опсежност његове мисли, без сумње надахнуто јесте Духом - Како и колико, не знам. Бројни су нови појмови његове спекулативне мисли такође и једна врста помака у квалитету, некоме и збуњујуће. Нећемо рећи да нуди се неки коначан излаз из чамотиње у коју се запало савремено философски, али је истина да се указује, колико-толико, на изворно, оно у ,,првијем“ смислу ријечи.
Основа овог семинарског рада је Хајдегеров спис ,,Битак и вријеме“, а на жалост, трећи дио (или најављено поглавље) Битка и времена није доступан или пак никад није ни написан. Тихо се прича. Рани Хајдегер и касни Хајдегер, на неки начин обједињени овим радом, нису за ме тек једна перспектива гледања философског проблема Битка већ, уз свесрдну помоћ и уважавање ментора Професора (чије име сад није наведено) хтједох дотаћи живу ријеч о постојању код Хајдегера.
Ми имамо одговоре однекуд дате у вези с егзистенцијом и у вези с нашим поријеклом, са циљем живота, са неком још неразјашњеном сврхом и друго. Много тога је сервирано, а много тога ни не знамо, прије свега ми не знамо сами Извор. Гдје је Биће? Ко смо Ми?
У овом раду дозволио сам, не знам колико је претенциозно, негдје и поетски израз, негдје писање одређених појмова ван правописних правила у српском језику, и великим словом или пак великим словима. Нека то буде и лични печат и донекле утицај Хајдегера.
Почетак је ли или није? И прије бића у овом свијету је нешто које могућим даје наше постојање. Битак јесте, не-Битак није, Парменид каже, уважени предсократовац, и Елејац. Тај његов Битак показује Извор, који је Вјечан, ријеч казује, не-Битак је ово промјенљиво. Одговоре са ,,јесте“ и ,,није“ философи, изгледа, могу окретати како хоће па се за Божански квалитет може рећи да Јесте или пак да једино Он ,,Није“. Ово ,,није“ за Хегела је празнина, Хајдегеру пак Пунина највећа са којом баш тада нас свугдје има. За Грке кажу да су живјели тачкасто, обухватајући ствар комплетну имали су и космичко. Ту негдје појам супстанције лежи, како је види Аристотел у Метафизици, појам суштине (грч. оусиа). С Лајбницом ће послије доћи и монадно гледање свијета, свих свјетова. Мудрост припада онима који имају знање о општем, о оном што није празно, није хладна апстракција интелектом већ виђење прапочела и узрока првих, нарав која никада не блиједи, не пропада, није облик материје. Сво ово насљеђе старих је значајно први пут објашњавано с Аристотелом. Ми тражимо философски оно што у свакој ствари јест присутно, нестворено вјечно Бивство, с Хајдегером Бивствовање. Бит ствари и сама ствар ту нису нешто идентично. Може бити. Трагајући сад за Битком, за Јединством, ми тражимо то твореће. ,,И нема лажног ни погрешке, већ само незнање, али не онакво каква је сљепоћа, јер сљепоћа је како кад когод не би уопште имао моћ мишљења“[1] - рећи ће Аристотел којем Мудрост је наук о прапочелима.[2]



1. ПИТАЊЕ О ПОЧЕТКУ
          
У савременој науци, тачније - физици, ми говоримо о појму ,,супстанције“ која је претходећа материји и сваком облику (форми), она је Вјечна и Божанског карактера, није нешто опипљиво, ништа конкретно, али по својој могућности она је све. И потенцијално. Из супстанције или те Вјечне Суштине настаће елементи[3] материје, четири: ватра, ваздух, вода, земља. Ова веза између супстанцијалног и материје, којом се обликује видљиви свијет, различити философи, религиозни и други мислиоци објашњавали су различито.
 ,,Питати значи утирати пут ... Тај пут је пут мишљења. Сви путеви мишљења, више или мање очигледно, на необичан начин воде кроз језик“[4] рећи ће Хајдегер. ,,Зашто је уопште оно што бива, а не чак ништа?“[5] - прво и првцато питање је, најшире и најдубље, најизворније за било шта што уопште бива. Не питају многи то осим падом у очајање ил' ,,у неком клицању срца“[6] . Није почетак тек пука ствар, почетак није ништа конкретно у смислу објекта, идеја почетка се теже може и мислити са разумом јер припада нечем што је квалитет Вјечног или Божанског стања. Ово прво Хајдегер зове дешавањем или као догађањем (грч. ереигнис) у дубљем смислу. Философи до сад, то воле означити трансценденцијом. Наше испитивање ту већ захтијева Скок што искаче из сопствене основе ,,јер испитивање тога питања јесте само у скоку.“[7] Хајдегер као несуђени теолог каже да је проблем вјерника у томе што он не може напустити себе у смислу вјерника без посљедица због таквог корака да би ово питање испитивао на прави начин, он има самог Бога који Јесте и све оно што је Бог створио из тла таква вјеровања. А ако се вјеровање стално не излаже могућношћу невјеровања то Хајдегер назива споразумом са самим собом и не истинским вјеровањем, чак равнодушјем. Прве библијске ријечи нам не дају потребан одговор. Ово философско питање је за вјеровање нека лудорија.[8] Но, ми нашим језиком казаћемо према томе колико будемо могли и како је то Хајдегер обичавао. Питања су о Божанском, што наравно нису ствари, дотичу се тог готово сви философи, мање - више то ради сваки на свој начин. Неко је убјеђењем без Бога, а како Бога изузети из философског ако ,,Софија“ јест' Божанска (Мудрост), фиолософ који је љуби или јој је пријатељ? Ради се о Највишој ствари. Хегел ће философски и теолошки објединити појам Узвишеног у смислу Апсолута, Он се игра рефлексијом ствара свијет и историју са човјеком, и све да себи би опет дошао. Неки други философи ће говорити о Јединству, Добру, Супстанцији или слично, а Хајдегер каткад и о Богу, углавном о Битку и прије тога још о ,,Б(у)тку“[9]. То питање о почетку, многи ће рећи јест' Логосно, и библијски указује то на један од аспекта Бога, једно од Лица саме суштине Вјечности. Теолошки, код хришћана Логос је Син, од Бога други, Бого-човјек и човјеко-Бог. Захваљујући Логосу, којег носи у себи, човјек има ту могућност да се пита. Човјек двоји, као и грчки појмови човјек има ту моћ за дијалектичко уз још треће нешто НЕОДРЕЂЕНО. Тражимо се у овом свијету, и у самим коријенима. Живот егзистентан је прије од појавног за Хајдегера, а егзистенцијали такође прије аристотелових (па и Кантових) категорија што крећу од видљивог материјалног. И прије смо тијела за Хајдегера започели индивидуално са животом. Људскост се у односу на видљиву околину природе значајно уздиже. ,,Човјек је и словесно биће, чак кад се понаша и на бесловесан начин.“[10] Дакле, може доћи до промашаја кад мислимо и говоримо. Логосни је карактер свијета, у вези с овим могућност је да никне култура као вјештачки или другачије уман свијет од ниже природе, свијет који ће помоћи човјеку да се ,,уздигне“ својој, због нечега заборављеној, суштини. Мада култура у многим разматрањима јавља се исто и као сметња или оков живота. Говор је многих тако о Повратку, философски и религијски, митски, у књижевности, у бајкама, итд. О могућности човјека и културе много је речено код философских антрополога: Гелена, Шелера, Ротакера, Ханса Јонаса, Плеснера, Касирера, Строса и других; али и у библијско-хришћанској мисли, артикулисаној у ријечима и дјелима великих философа и теолога Запада, Византије и царске Русије, попут: Аурелиа Августина, Григорија Паламе, Лествичника, Дамаскина, Максима Исповједника, Зизјуласа,  Лоског, Јустина Поповића, затим Соловјева, Берђајева, Флоренског и других. Поред њих и догма има велики значај, али и проблем је са догмом насталом већ на подлози античких налаза, проблем је с оном која се испријечи пред нама као зид и не буде више пролаз.

Вратимо се Хајдегеру. Прије нас већ има нешто или Ништа, углавном није човјеков производ, јер човјек је послије. Стари философи, од Парменида и Елејаца, то назваше ,,Битак“ - оно што јесте, а не-Битак није. Код Хајдегера је повратак антици истом појму, којем ће он додијелити појам Бивствовања као неодређеног још постојања или оног што омогућује сво постојање Свијета (или пак свјетова). Хајдегер јесте и опрезан да ништа не одређује унапријед, али крећући се од бића у свијету (бивствујућег) и егзистенције међу стварима он иде постепено ка томе што би могло бити првим извором, иде уназад. Временује из будућег, како каже у расправама са временом. На пољу суштинског Хајдегер види тек мало свађе и оповргавања, он види љубавну свађу па различита мишљења ту нису проблематична као у историји философије што су могуће разне и једнако важне концепције Свијета. И свако црпи из Бивствовања оно што је за њега прикладно по реду му ,,Судбине“[11] гдје они који се препиру опет припадају једном те истом. К'о Судбина, која шаље Истину, Бивствовање је скривено, најављује се у поезији и није очигледно нам историјско. Има нека напуштеност код човјека од стране овог Бивствовања, о њој Хајдегер пише, означава је као безначајност и безавичајност. Он пише о бачености у овај свијет. И управо због могућег заборава Бивствовања Истина је немишљена. Овдје је ,,мишљење“ на високим позицијама толико да се Хајдегер пита да ли ми уопште мислимо. И да ли наука мисли? За Хајдегера експеримент (грч. експеириа, код Аристотела) вуче поријекло од глагола ,,искусити“, прилажење је нечему што се може искусити, што нас дира, прилажење на начин испробавања.[12] Ми прилазимо помоћу оруђа у модерном експерименту и ту је даљина. Затим, изолација је и гледања. Треба сопствено дјеловање. Оно конкретно нешто од чега човјек полази или оно објективно у мишљењу је биће као ствар и овдје означено ,,бивствујућим“ и Хајдегеру као егзистенцијалисти овакав почетак је прикладан, креће од себе као од ,,ствари“ која на овај или на онај начин постоји. Да, више је аспеката бића и код Хајдегера. ,,Зашто биће? Зато што га неко највише Биће узрокује, производи? ... Сваки пут идући изнад Бића. Куд?“[13] Ту-Битак је догођен, а бестемељ је Бутак као питање о самом Богу и боговима, како образлаже Хајдегер у ,,Прилозима философији“ (или О догађају). ,,Б(у)так подсјећа на Ништа, а најмање на биће.“[14] Такође, темељ утемељује и ,,тај утемељујући темељ као такав се досеже и преузима.“[15] О чему пак питамо? ,,Философија је оно страшно, али ријетко питање о истини Б(у)тка.“[16] Смисао Битка нам је ближи по реду ,,ствари“ него ,,Б(у)так“, Хајдегер ће размотрити Битак одвојено од овога бића, од субјекта, узимајући у обзир своју ,,онтолошку разлику“ или онтолошку диференцију, о којој ће касније бити у овом раду више ријечи. Такође, феноменолошка и херменеутичка[17] метода нису му биле стране као једном егзистенцијалистичком философу. Феномен је у појави, херменеутика тумачи коначно ка нечему Бесконачном, ил' Божанском. Своје капитално дјело ,,Битак и вријеме“ посветиће Хајдегер учитељу Хусерлу, у посвети, али истовремено и поручити да се ради о једном свеобухватнијем философском дјелу. Хусерл није задовољан. Многима се не допада то хајдегерско увођење смишљених појмова у философски рјечник, како ће и Гилберт Раил за њих рећи да су то: ,,безбројне дјечје ријечи које Хајдегер покушава да угради у нови философски рјечник,“[18] а уз све то имамо и прецртавање појединих појмова. Неки нови симболизам. Но, Гилберт Раил признаје да тешко разумијева Хајдегерово главно дјело ,,Битак и вријеме“, дајући критику да би Хајдегерова феноменологија могла завршити у безизлазном субјективизму и испразном мистицизму, а да му је метафизика богата претпоставкама које је претходно несвјесно наслиједио.[19] Но, диви се он Хајдегеровом остварењу.
Хајдегер иде у том смијеру да покаже саприпадање Битка и људске суштине, а да ово двоје нису далеко говори нам и постојање појмова Битка и бића у нашем језику, иако свјесни да ове ријечи нису увијек досљедно нам превођене. Ови појмови су често тумачени и теолошки - као што трчање не трчи, у примјеру Томе Аквинског, тако и Битак није биће код Хајдегера. Јесте ДОГАЂАЊЕ (грч. ереигнис). Вријеме ће бити основни смисао бића и тек човјек ће моћи да се запита о смислу своје егзистенције, и човјек може разумјети ту онтолошку разлику и даље мислити о њој. Зато ће човјек у Хајдегеровој философији, као посебан, бити означен Ту-Битком. То је отприлике Битак, који је невидљив, сад присутан и видљивом као човјек па, човјек је некако бачен у свијет ствари да је и сам на неки начин ствар, са тим и заборав. Да ,,човјек још није“ рећи ће многи философи, да смо мање него смо били, говоре осто и религије. Што смо ближи себи ми смо више аутентични, дакле, можемо се и изгубити, и те како. Већ јесмо то самим рођењем. Философски. Донекле упућује много тог да човјек је био много више нег' сад, и већи прије ове врсте постојања. Тим трагом се креће и Хајдегер. 
Ово овдје, гдје угледашмо уранско небо, оца Кроноса, митолошки речено, ми смо већ у првом почетку и ваља некуд да кренемо. ,,У првом почетку биће се искусује и именује као физис.“[20] Темељ је скривен. ,,У другом почетку мора се као оно почетно досегнути Бивање самога Бутка.“[21] Ово је више од Безвременог.


1.1. Појам Битка

Битак (или Бивствовање) није мишљен, али даје и судбински влада, каже Хајдегер. Ту идеју имамо и у највишем Добру код Платона, која је прије подијељеног ума. Хајдегер ће прибјећи писању чак прекриженог појма Бивствовање[22] да би се избјегло његово осамостаљивање, а с тим и само повремено упућивање ка човјеку. Тако би требали писати и Ништа, додаје Хајдегер. Само је привид код људског бића то стајање за-себе, и привид даје још и збирни појам субјект-објект. Човјек је дио зоне Ничег. Нестајање оног што је било присутно није ишчезавање присуствовања, има скривено повлачење. ,,Бивствовање изостаје на чудан начин.“[23] Хајдегер има ту дозу мистичности у својим флософским разматрањима свијета, а, дакако, имају ту мистичност и стари философи.
Одакле кренути. Апстракцијом? Не! Да човјеку ништа није блискије од њега самог потврдиће то у свом дјелу ,,Тајна људског Битка“ и професор Р. К. Ова књига и говори о антрополошком аспекту промишљања о суштини човјека. ,,Питање о битку појављује се у историји философије на веома различите начине, а у уској вези с тим је и питање о самом Богу. Процес уздизања човјека у уској је вези са процесом његова субјективног осамљивања.“[24] Проблем човјека је уједно и проблем свијета, исто тако проблем Битка и проблем Истине.
 ,, ... већ Парменид, у раној епохи мишљења, каже: Јер Бивтсвовање јесте. У тим ријечима крије се почетна тајна за свако мишљење.“[25] По Хајдегеру је мишљење оно које нас води ка Бивствовању, али ,,за помну пажњу мишљења мора отвореним да остане питање да ли и како Бивствовање јесте.“[26] Још додаје: ,,Битак је најопштији и најпразнији појам. Као такав, опире се сваком покушају дефинисања ... Општост Битка надмашује сваку општост рода. Битак  је према ознаци средњовјековне онтологије трансценденс.“[27] Зато, на Битак се другачије показује него на биће, иако ће Хајдегер признати бићу различите аспекте разматрања или постојања гдје је биће оно о чему говоримо, према којем се овако или онако односимо, а биће је такође и оно каквим смо ми сами. Битак је свугдје, и у егзистенцији и у есенцији. Питајући се од самих себе ми смо тај властити Ту-Битак (човјек), и крећемо од свијета датог. Аристотел ће у својој онтологији направити отклон од Платонове но, он није довољно расвјетлио таму својих категорија, по мишљењу Хајдегера, који ће своје ,,егзистенцијале“ поставити и прије тог, што видјет ћемо у наставку овог рада.
,,И Хераклит каже како философи мора да знају много ствари, гдје није ријеч само о пуком многозналаштву, већ је њихов превасходни интерес сазнање првог почела и узрока сваког бића, Логоса као закона свијета, Истине и Битка бића.“[28]
Хајдегер је, да кажемо, опрезан у именовању самог Бога, нарочито у ,,Битку и времену“ но, наговјештава пут ка Истом у напредовању кроз Ту-Битак ка Битку. У књизи ,,Прилози философији“ иде Хајдегер и дубље од Битка, како он каже, до Бутка[29] (Битак написан са слово ,,y“) који је бестемељ или бездано стање. Питање о Битку, рећи ће Хајдегер, у данашње вријеме пало је у заборав и треба то питање обновити. А зашто се уопште и питати о таквом нечему као што је ,,Битак“? Зашто не живјети онако како диктитра тијело и здрав разум? Човјеку нешто не даје мира, дубље нешто га потреса, и сама егзистенција му говори на безброј начина то да има нешто прикривено. Открива се, не свакоме и не увијек. Гдје је Биће?
По Хајдегеру Декарт је вјешто измакао питање о Битку са својим ,,когито“. Ове области су такође мрачне и скривене за Канта. Одакле креће дешавање, шта узрокује ово све. Дијалектика с Платоном виђена је као права неприлика за философе и биће докинута Аристотелом који нам оставља формалну логику као органон. Ни вријеме, као највећи философски проблем, није довољно објашњено. И Грци стари су вријеме узели као биће међу другим бићима, структуру времена поставља тек Аристотел, затим и Кант, каже Хајдегер, Грци неће имати онтолошко разумијевање времена, онтички да. Онтички је унутар свијета.


1.2. Опстанак или Ту-Битак

Ту-Бивствовање је криво и има дуг те, из неаутентичног ваља доћи у аутентично постојање, замјера ово Хајдегеру Мартин Бубер[30]. Ту нема судбине или нужности игре коју смо сами себи однекуд задали. Првобитно Бивство и кривицу ми не можемо открити ,,тако што ћемо издвојити један дио живота“ који се односи према себи самом већ ,,што ћемо сазнати цио живот без редукције, живот у коме се појединачни човјек суштински односи управо према нечему другом него што је он сам. Живот се не одвија тако што ја са самим собом играм загонетну игру, него тако што сам стављен пред присутност Бивства с којим нисам уговорио никаква правила игре и с којим се никаква правила игре не могу уговорити.“[31] Дозива ме онај који нисам ја, рећи ће Бубер, дозива ме моја савијест и, уколико нисам чуо, одговорити могу наново тек неком другом лику или истом који је сад измјењен. Човјек све више усамљен ,,коначно долази до стања у коме из своје усамљености не може више пружити руке Божанском Лику.“[32] Приговор је Хајдегеру од Бубера да сад овај усамљени човјек може још једино да тражи интимно општење са самим собом, што је хајдегерски. Међутим ,,човјек може постати цјеловит, не на основу односа према свом сопству, него само путем односа према неком другом сопству.“[33] Хајдегер види другог и постоји његово тзв. збрињавање другог у свијету, али ту Бубер не види још суштински однос. Хајдегеров човјек налази Апсолут у својим границама, а не према Богу, као код Кјеркегора, приговара Бубер и додаје: ,,Велики однос постоји само између стварних Личности.“[34] Ту се ствара по њему оно суштинско ,,Ми“ гдје се прихвата онај који је дошао до властитости. Бубер ће цјелокупно Бивство(вање) одвојити од властитости. Хајдегер не. Уз властитост Бубер иде ка Богу, а Хајдегер к Ништа. Хајдегер, наравно, спомиње Бога, и мени се чини, некако је издвојено из контекста његове философије Битка и времена, можда?
За Хајдегера Ту-Битак је који сад БРИГА бачен у свијет и на тим темељима човјек је: ,,трагач Бутка (као догађај); чувар истине Битка; и стражар тишине проласка посљедњег бога.“[35] Себескривање бива као догађај, рећи ће Хајдегер. Ту-Битак је ,,добар њемачки превод за ЕКсистенцију, иступање из себе и стајање Бића изван себе, прибивање од себе (при чему се све више заборавља алетхеиа). Ту-Битак уопште не значи ништа друго. И у складу с тим може се говорити о стварном, животињском, људском, временитом Ту-Битку“[36] мада постоји само људски, нагласиће Хајдегер. Но, има и друга употреба овог појма, она је у хајдегерском ,,другом почетку“, након превладавања небеског или уранског времена. То небеско вријеме тек означава оно право вријеме скривено од човјека, небо које је такође у том изворном времену или у Хајдегеровом другом почетку. Ту-Битак је начин да се буде, то је Битак онога ТУ. ,,Ту-Битак у смислу другог почетка, који пита о истини Бутка, нигдје се не може наћи као карактер сусрећућег и датог бића ... који пушта да такво биће постане предметом. Но, ипак се Ту-Битак и човјек налазе у битном односу, утолико што Ту-Битак значи темељ могућности будућег Битка човјеком, а човјек убудуће јест тиме што преузима да буде оно ту, претпостави ли се да себе поима као стражара истине Бутка, које је стражарство назначено као брига.“[37] Човјек је догођен Битку, припадан Бутку као себескривању, и као чувар човјек мора бити јак, одлучан, благ и једноставан, а никако крут, слаб или примитиван. Човјек није биће нити је биће Ту-Битак, али у одређеном смислу то и јесу. Свеукупност Бића Хајдегер види много дубље, негдје према вртлогу Бутка. ,,Оно Ту увијек постоји на неки начин склањања истине (мислилачки, пјеснички, градећи, водећи, жртвујући, трпећи, славећи).“[38] Ту-Битак је опстајање истине Бутка, ЕКсистирајуће самобиће у изложености. Иако је разумијевање Битка оно што је темељно битно, Ту-Битак егзистира ради себе. Егзистенција је за Хајдегера пуна временитост и екстатична. ,, ... у језику метафизике ријеч егзистенција јесте синоним за Ту-Бивствовање: обоје, наиме, значе стварност било чега стварног, од Бога до зрна пијеска.“[39] Ту-Бивствовање означава мјесто.
Дакле ,,говор о фактичном животу све се више надомијешта говором о Ту-Битку који има свијет и тиме Битку гарантује отвореност једнога ТУ. Међу потицајима који долазе од Кјеркегора, фактичност се повезује са егзистенцијом; скрбљење постаје БРИГОМ, која може промашити каиролошку временитост и може се сурвати у наклапање и радозналост.“[40] Пегелер ће нагласити да су Битак и мишљење већ несретно повезани са Парменидом, што ће ући у надолазећу европску философију, а да Хајдегер темеље Битка узима управо код Парменида и разрађује исти кроз философију Аристотела, затим се уз феноменологију свог учитеља Хусерла живо поново заинтересовао за Кантову Критику чистог ума, која му је, како каже, постала потврда његова исправног живљења.[41]
,,За битно подручје у којем човјек за Битак об-стоји (њем. da Sein) као човјек изабрано је име ОПСТАНАК.“[42] умјесто којег је досадашња метафизика користила појам егзистенције, али за Хајдегера то није појам као ,,свијест“ или ,,ствар“, већ је опстанак виђен као смјештај Истине Битка тако да исти може бити мишљен, а као такав је и егзистенција. Појам ,,Опстанак“ негдје се, дакле, преводи и као ,,Ту-Битак“ (da Sein). У ,,Битку и времену“ се каже да бит Опстанка (Ту-Битка) лежи у његовој егзистенцији и, наравно, ово важи за човјека. Егзистенција је, дакле, начин Битка оног бића које стоји ОТВОРЕНО према самом Битку, у свом бриговању, како би рекао Хајдегер, оно које је изван унутрашњости неке иманенције свијести и духа, екстатички као ,,стајање изван“ и подношење чак оног крајњег названим ,,смрт“. И није крајње.
,,Биће које јест на начин егзистенције је човјек. Човјек једини егзистира ... Коњ јест, али не егзистира. Анђео јест, али не егзистира. Бог јест, али не егзистира.“[43] И то је због човјекове отворености према Битку, али не да је он због тога једини стваран, а други због тога нестварни. Човјек има већу могућност, већу битност или позвање.
,,Ту-Битак је у повијести[44] истине Битка битан међучин, тј. чин онога између у које човјек мора бити по-макнут како би тек поновно постао он сам.“[45] Самственост ту дође као привлачење искона себи, Б(у)тку, и с тим у вези оно стварско и живо Хајдегер ће означити као не-Биће. Човјек мора постати припадан догађању (Бутку). ,,Самственост је исконскија од сваког ја и ти и ми“[46] које Хајдегер не види као пуки човјеков неуспјех већ као збивање немоћи да се држи и зна власништво. Та напуштеност Битка дешава се по истини Бутка. Историја је субјективна и као таква лажна по Хајдегеру, битна нам је ,,наша повијест - не као историјски познат ток наших усуда и постигнућа него ми сами у тренутку нашег односа спрам Бутка.“[47]
Само ,,питање“ је спознавајуће тражење бића по Хајдегеру, а питање егзистенције је онтичка ствар док ,,онтолошко предразумијевање“[48] указује на првенство питања о Битку наспрам питања о бићу, то онтолошко, које је ,,највластитији Битак Ту-Битка“.[49] Онтолошко је продирање према извору гдје нема онтичке разумљивости по-себи за обичну памет, како је назива Хајдегер. ,,Битак је услов сваког бића ... бића које смо увијек ми сами који питамо“[50] и човјека ће се означити појмом Ту-Битка, који је ,,онтичко-онтолошки услов за могућност свих онтологија по Хајдегеру.“[51] Дакле, крећемо од себе, иако још не знамо ко смо ни гдје. Ту-Битак као човјек разумије себе у своме Битку, а тај ,,Ту-Битак је биће које се не појављује напросто међу другим бићима ... (није објективан у смислу да тек изван постоји. Ту видимо да је човјек и прије своје појаве у видљивом свијету) ... Ту-Битак има, напротив, тенденцију, у складу с њему припадном врстом Битка, да властити Битак разумије из оног бића према којем се битно непрестано и најприје односи, наиме из свијета.“[52] Ту-Битак код Хајдегера подразумијева и један од највећих филсофских проблема:  ,,временитост“[53], која му је у структури и у којој Битак проналази свој смисао. Нама у свему томе треба ближи пут пропитивања од научног, јер Хајдегер види науку као ону која не мисли, а проблем је и већи: треба наћи и мноштво нових појмова (често сложенице) и значења, осим само повратка антици овим питањима. Хајдегер се ту неће устручавати да нам подари и сопствене ријечи.
Ту-Битак је већ егзистенција, отуд се и иде у тзв. ,,егзистенцијалну аналитику Ту-Битка[54] ... да себи разбистри не само своју егзистенцију него и смисао саме своје егзистенцијалности“.[55] Сва ова питања се морају обрађивати ,,феноменолошки“, каже Хајдегер, који ће споменути и максиму свог учитеља Хусерла: ,,к самим стварима“ и разумљивост ,,по-себи“[56] као једну од ознака тог појма феноменологије. Рећи ће он у ,,Битку и времену“ да феномен као оно што је објелодањено или изнијето на видјело, Грци каткад означавају као биће. Може се гледати и обратно, што је случај у многим философским разматрањима. Феномен, међутим, може бити и оно што није, само причин или изгледање попут, тј. ,,пука појава“ или тек приватна модификација Хајдегеру. И појам ,,Логоса“ је код Платона и Аристотела многозначан чак тако да значења теже мимоилажењу, та значења ,,нису позитивно вођена неким темељним значењем.“[57] Оно што је битно је да Логос примарно не значи суд, како је по навици ушло у савремену философију и науку. Хајдегер ће онтологију видјети могућу само као феноменологију. Дакле, у потрагу за бићем или за извором крећемо од нас самих у појави.
Није све видљиво, то кажу и духовни људи. ,,Закритост је противпојам феномену ... Битак јесте трансценденс ... Битак и структура Битка леже изнад сваког бића ...“[58] Ту-Битак се и узима да би се избјегло лоше субјективирање посебних бића. Хајдегер је опрезан. Иако је Битак у првеснтву, Ту-Битак је тај који поставља ХОРИЗОНТ питања унутар којег се смијешта биће, а унутар тог и почетак времена. Временско се појављује као критериј разлучивања региона Битка. Темпоралност, као суштина времена, је садржана у самом Битку који је схватљив тек из времена, али путем Ту-Битка који је такође у њему. Ту-Битак који касни прошлост је Битка па се Битак сваки пут догађа из своје будућности. Вријеме се овдје изокреће. Има ,,Окрет“ као појам у многим философијама, исто и у религији.
Ту-Битак је увијек мој, рећи ће Хајдегер на почетку аналитике Ту-Битка. ,,Биће чија је анализа узета за задаћу увијек смо ми сами.“[59] Да би било нечег уопште у облику или формом неки Опстанак (Ту-Битак) је неопходан. Сам Битак Није, али јесте у времену кроз опстајање зато, онтологија и феноменологија код Хајдегера се зближавају, ОНТОЛОГИЈА је њему фундаментална или основна, а да ли је то баш тако поставиће питање његов знаменити ученик Левинас. ,,Планирана и у Битку и времену започета фундаментална онтологија може постати рационална подлога теологије“[60] што се види као Хајдегеров рани покушај. Мисаоно дохватити философију и Бивство за Хајдегера значи мисаоно дохватити и теологију и Бога.[61] Он, дакле, хоће философски засновати теологију.
Прије феномена, тј. оног што нам се показује ,,егзистенцијални смисао Битка је брига“[62] гдје срећемо карактер Битка Ту-Битка, у овом случају названо егзистенцијалима, који претходе било којем категоријалном одређењу. Затим ,,егзистенцијали и категорије двије су темељне могућности карактера Битка.“[63] Ова Хајдегерова ,,егзистенцијална аналитика Ту-Битка слиједи прије сваке психологије, антропологије и поготову биологије.“[64] Критикује Хајдегер и антропологију као ,,оно тумачење човјека које, у ствари, већ зна шта је човјек и које зато никад и не може да пита ко је он. Јер, постављајући такво питање, она би морала признати да је пољуљана у својим темељима и да је превазиђена.“[65] Декартово ,,когито сум“ је остало недовољно истражено, нарочито оно ,,сум“ на које ће се Хајдегер више усмјерити у својој онтологији, иако Декарта он види у темељима савремених проблема свијета као једног од узрока.


1.3. Субјект и идентитет

Осим питања о мени самом, Хајдегер пита и ко смо ,,МИ“  и да ли смо ми?[66] Ту се мора укључити и питање: Како бива Б(у)так? Још прије Битка, који је Вјечност. Човјек је оно између и као Ту-Битак не изражава оно ШТА као нешто одређено, њемачко ДА не означава само Ту већ и Сада темпорално. У темељу је негдје Нужност али још скривено, напомиње Хајдегер. Налажење Пута се збива у СКОКУ. Почетно мишљење је ,,набачај“[67] код Хајдегера, што је схватљиво тек из истине набачаја као одлуке, а не неким мишљењем са дистанце. Дакле, скок је у Б(у)так. Хајдегер каже: ,,Не објашњавати набачај, већ га узносити у његову темељу и бездану те тамо помакнути човјеков Битак, а то значи у Ту-Битак, те му тако показати други почетак његове повијести.“[68]
,,Да-Заин“[69] (њем. da Sein, Ту-Битак или Опстанак) се у њемачкој философској традицији, од Волфа и Лајбница, преводило попут латинског појма ,,егзистенција“. Кант није разликовао Битак и Ту-Битак, односно Сеин и Да-Сеин као Бивствовање и Постојање док Хегел јесте то разликовао, али Ту-Битак није био само код човјека. Од Јакобија, Фихтеа, Фојербаха и других, па и Јасперса, Да-Сеин се све више односи само на човјека, као специфично људски начин Бивствовања. Особа није стварска, о чему говори Хусерл, а потврђује његов ученик Хајдегер, а ,,да је човјек нешто што сеже више од себе, вуче своје коријене из хришћанске догматике, о којој се не би могло рећи да је икада онтолошки поставила човјеков Битак као проблем. Та идеја трансцендентности, према којој је човјек више него ли разумско биће, испољила се у разним варијантама.“[70]
Декарт је истраживао у извјесним границама - ,,когитаре онога его“.[71] Идеју субјекта треба онтолошки додатно разбистрити ,,ма како се жустро онтички устрајало на одбрану од душевне супстанце или постварења свијести. Јер самој стварскости потребна је најприје легитимација њезина онтолошког поријекла.“[72] Ово истраживање онтолошког карактера, дакле, није исто што и философска антропологија већ је ,,фундаментална онтологија“, која се пита о смислу уопште. А овдје се полази од себе, не произвољно већ од једног конкретно Бивствујућег. У свагдашњости Битка је Ту-Битак као увијек неко ја, али то не смије одвести у мнијење. ,,Ту-Битак јест затим биће које сам увијек ја сам.“[73] А ако је увијек мој Ту-Битак он најчешће и није сам, рећи ће Хајдегер. Онтички није проблем рећи да сам то ја, али онтолошки је другачије. То је оно нам скривено рационалном. И те како осјећамо. Отуд брига и отуд ,,други“ мада појам другог неће толико суштински опажати Хајдегер као што је то чинио његов ученик Левинас у контексту хришћанске религије. Док нисмо у свијету, два без-свјетска бића, како ће рећи Хајдегер, још се не могу додиривати, одношење је тек унутар свијета, и збрињавање. О близини  додиру посебно ће писати Левинас. Виђали смо и код Бубера, и претходно споменули у овом раду, значај другог. Други се докучи у унутарсвјетском, али се среће још и прије. У Ту-Битку је, дакле, то прво сусретање бића у неодношењу. За Левинаса је то блискост, додир, осјетљивост. Ту самотност међу осталима Хајдегер ће означити појмом Су-Битак, а могућ изостанак као равнодушност, могућа и отишлост кроз туђост, и све су то модуси  или начини бивања човјекова Ту-Битка. У односу према другом Хајдегер уводи и појам ,,збрињавање“ (хр. скрб), а не тек равнодушно заједно појављивање, нетицање једно другога заједно бивствујућих. Ту постоји та опасност да једно другом одузме бригу, запосједне је, прећутно и скривено влада тај безобзирни Су-Битак над другим, а то је најчешће бриговање око приручнога док права брига искаче напријед, помаже другом да остане у својој бризи и за њу слободан. Наведене тенденције Су-Битка су брига просјечности, оно ,,СЕ“ које се унапријед одређеује и одузима одговорност сваком поједином Ту-Битку. То ,,СЕ“ понајлакше може одговорити на све, јер није нико ко треба да стоји иза нечега. То увијек бијаше ,,СЕ“ а да не бијаше нико. ,,СЕ“ је нико, пуко постојеће да са њим ,,свако јесте Други и нико није он сам ... Личност свакидашњег Ту-Битка јест СЕ-Личност, коју разликујемо од праве, то јест, посебно узете Личности ... Ту-Битак је најприје СЕ и најчешће остаје таквим. Ако Ту-Битак посебно открива свијет и чини га себи разумљивим, ако сам себи докучује свој прави Битак, тада се то откривање свијета и докучивање Ту-Битка увијек остварује као уклањање покрова и затамњења, као разбијање изокретања којима Ту-Битак забрављује себе пред самим собом.“[74] Све то указује на једну дубљу индивидуалност човјека. Предонтолошко се црпи најприје из овог Битка-у-свијету, из врсте Битка СЕ, који је постао видљив у својој просјечности и свакидашњости. Баченост је бића у своје ТУ, које је како некому с тиме оно јест, расположеност која чини очитим и егзистенцијална конституција. ,,Сам је бацач Ту-Битак, бачен, догођен кроз Бутак.“[75] Бацач улазећи у Б(у)так постаје собом самим. Дакле, то би био некакав дуг пут уназад и ка савршенијем. За ову очитост којом смо ,,расположење спопада. Оно не долази ни извана ни изнутра него се успиње као начин Битка у свијету из самог њега.“[76] Свијет осјећамо вишеструко и ,,чувствовање не само што докучује Ту-Битак у његовој бачености и упућености на свијет који је с његовим Битком увијек већ докучен, него је и само оно егзистенцијална врста Битка у којој се он стално изручује свијету, даје му да га напада, тако што сама себе на истовјетан начин избјегава. Егзистенцијално устројство тог избјегавања постат ће јасно код феномена пропадања. Чувствовање јест темељна врста егзистенције, у којој је Ту-Битак своје Ту.“[77] Ту-Битак је на начин да јест разумио или да није разумио, разумјевајући он јесте своје ТУ но ,,он може залутати и погрешно схватити.“[78]
Живот се не може тек тако пустити. Мора се дјеловати. Кроз многоврсне начине бриговања имамо ,,опхођење“, а ,,бића која сусрећемо у бриговању називамо прибор“[79] гдје ће Хајдегер најприје убројити знакове, чији је карактер показивање. Једно дубље увиђање за приручност јесте ,,смотреност“ с којим имамо и оно ,,зато да“. Сваки видик се примарно темељи на разумљењу па ,,смотреност бриговања јест разумљење као РАЗБОРИТОСТ (грчки фронезис),“[80] једна од главних врлина у антици, након правичности.
Приручног има тек на темељу ,,постојећег“, од Битка тих бића до показивања феномена свијета, с проблемом свјетовности. Унутарсвјетско биће је открито на темељу докучености, тј. привођење сврси је на темељу разумијевања. ,,Разумљење се као докученост ТУ увијек тиче Цјелине Битка-у-свијету.“[81] Право је и неправо ,,моћи-бити“. Грешке или пропусти су, дакако, могући. ,,Оно у чему Ту-Битак себе претходно разумије у модусу себе-упућивања“[82] јест привођење себе сврси и предонтолошко разумијевање Ту-Битка кроз Битак-у-свијету.
,,И онтички и онтолошки првенство припада Битку-у-свијету као бриговању.“[83] Субјект и објект се не поклапају с Ту-Битком и свијетом, тај однос ,,у себи крије онолико истине колико и празнине.“[84] Проблем одређења појма ,,супстанција“ с декартом улази у двозначност, онтолошком се подмеће онтичко, тј. ,,израз супстанција се одређује час у онтолошком час у онтичком, али најчешће у замагљујућем онтичко-онтолошком значењу. Али иза те незнатне разлике у значењу крије се нерјешавање начелног проблема Битка.“[85] Проблеми су и прије Декарта. Такође ,,сколастика схвата значење Битка у позитивном смислу.“[86] Но, ,,човјекова супстанција није Дух као синтеза Душе и тијела, него је егзистенција“[87], рећи ће Хајдегер. Егзистенцијално је питање око Ту-Битка. Датост ,,ЈА“ је несумњиво, иако формално и рефлективно опажање и ,,тај увид нам отвара приступ једној самосталној феноменолошкој проблематици.“[88] ЈА се разумијева формално и онтички, онтолошки је ситуација другачија. Изгубљеност себе као не-Ја не говори исто као што би рекло биће које је битно лишено јаства. Нама треба онтолошки примјерена интерпретација овог ЈА. Свијет не можемо идентификовати тек с унутарсвјетским бићима. Карактеристика других полази ,,од неког истицања и изоловања ЈА тако да се мора тражити неки прелаз од тог изолованог субјекта ка другима.“[89]
Хајдегер јасно означава домете научног и каже да ,,позитивне науке не могу нити требају чекати резултате онтолошког рада флософије, наставак се њихова истраживања неће остваривати као напредовање, него као понављање и онтолошки транспарентније прочишћавање онтички откритог.“[90]
Мишљење мисли Бивствовање, а то је Ништа.[91] ,,Ништа никад није ништа; исто тако, оно није нешто у смислу предмета; оно је само Бивствовање, до чије Истине човјек долази онда кад је себе превладао као субјекта, то јест кад он Бивствујуће не представља више као објект.“[92] Да ли ту субјекта и објекта више нема већ све је једно? ,,Оно присутно присуствујуће јесте присутно уколико себи допусти да припадне неприсутном ... мишљење мора да пјева уз загонетку Бивствовања ... Смртник може покушати да испред те провалије затвори очи. Он може гајити илузију за илузијом. Провалија неће нестати.“[93]
 Оно битно код субјекта је ИДЕНТИТЕТ. Формула стара је да је ту нешто једнако самом себи: ,,А = А“[94]. Али није баш са овим све готово, није завршено, рећи ће Хајдегер, треба СКОК ,,да би се посебно искусило саприрпадање човјека и бића. Тај скок је наглост безмостовног уласка у оно припадање које има да подари узајамну припадност човјека и бића, а тиме и констелацију обају. Скок је нагли улазак у област из које су човјек и биће већ у својој природи досегли једно друго.“[95] Тај СКОК је чудан, признаће он. Искусити морамо сједињење са самим бићем, ући ,,у оно што називамо догађајем (грч. ереигнис).“[96] Догађај такав је област, непостојана структура у којем је ЈЕЗИК ,,најњежније и, тако, најнарушљивије сведржеће титрање ... ми станујемо у догађају.“[97] Биће тек заједно с мишљењем припада идентитету. Могло би се рећи у платонском смислу да се напуштањем ума при уласку у највише Добро губи и идентитет. Или више ни нема потребе за њим, стање је много боље. Најбоље. Све ово је видљиво у Хајдегеровом ,,по-ставу“[98] који је такође и ,,мјесто“ судбине. О томе више касније, у наредним поглављима гдје ћемо и помислити да нам је половичност мишљења дала такође свијет технике што имамо пред собом, свијет који нам не дозвољава ни искакање из њега. Одраз наш у огледалу. А могли смо ка свом сопству да фалимо и кроз неку сасвим другачију технику, мање разорну и више освјешћујућу, чини нам се.


1.4. Вријеме као хоризонт

Вријеме је један од главних философских проблема, без времена нема ни овог свијета у којем се питамо о самима себи. Но, скривена је суштина времена, нешто од тога се назире уму који је и сам, рекло би се, временски, док за јаснију слику проблема било би неопходно се издићи из тог умског и временског, ако је могуће увидјети ствари безвремено. Можда је, кажу, то подручје религије или вјере, потпуне предаје самоме Богу или таквом једном квалитету. Вријеме хоћемо прозрети па како год. То ,,вријеме које је предмет бриговања: оно је подобно за датирање, орочено, јавно и као овакво структуисано припада самом свијету ... и ... датирање је оно које себе излаже у бригајућем очекивању.“[99] Вријеме и простор су у вези, али вријеме је увијек питање прече од просторног поимања свијета, рећи ће то многи философи, и Хајдегер. Шта је вријеме? - пита се Августин, један од првих хришћанских теолога. За Хајдегера ,,просторност Ту-Битка, који битно није постојање, не може значити ни нешто попут појављивања на некој позицији у свјетском простору нити нешто попут приручности на неком мјесту ... Удаљеност прије свега никада не бива схваћена као размак ... Простор се не налази у субјекту, нити овај посматра свијет као да је у неком простору“[100] већ се онтолшки ваља разумјети изворност просторности Битка у Ту-Битку. Ту-Битак може постати просторан тек као брига у смислу пропадајућег егзистирања, а ту је и знатижеља као ,,једна истакнута тенденција Битка Ту-Битка у складу с којом он бригује о некому Моћи-видјети.“[101] Ту-Битак заузима простор, а није да постоји унутар тамо неког простора. Он је у свом акционом простору. Ту-Битак је човјек за Хајдегера, један дубљи и првији човјек од овог који нам се показује. По њему ,,вријеме одавно фунгира као онтолошки или, тачније, онтички критериј наивног разликовања различитих региона Бића. Разграничују се нека временска бића (природни процеси и повијесни догађаји) према невременским бићима (просторни и бројчани односи).“[102] Дакле, бити у времену јесте разликовати одређене регионе бића. Ми још не знамо и морамо да се питамо, тек тад нас води унапријед оно питано. То временско је Хајдегеров хоризонт посматрања и припада дотичном субјекту, ономе који пита. Питање времена је једно од најзначајних философских питања и за Хајдегера као код многих философа. Ту-Битак, иако невремено биће, можемо га разматрати временским у смислу Битка у времену.
Дакле, вријеме је питање које је близу и питања о самом Богу или о Вјечном постојању. За Хајдегера откривање времена је тај могући хоризонт сваког разумијевања Бивствовања, оног што ће омогућити биће у појави. Неки ће мислиоци видјети Биће у извору, а у појави не-Биће. Ми идемо сад хајдегерски у овом раду. Споменимо само и Кантово трансцендентално, које не претходи некој ствари али је омогућује и с њом се појављује, што су вријеме и простор. Говори се о прогресу, али многи ће посумњати у постојање таквог нечег, ми немамо гаранције за постојање прогреса у времену, мада то исто вријеме као узрок повијесности омогућује да се питамо. Два Бивствовања види Хајдегер: човјек бивствује кроз ЕГЗИСТЕНЦИЈУ и природа кроз ПОСТОЈАЊЕ. Дакле, човјек је посебан. Човјек у свијету. У смислу спознаје, за Хајдегера, Ту-Битак (Ту-Бивствовање) је и унутра и вани, живот на граници. Такође, можемо се питати за смисао Бивствовања (Битка) тек онога који спознаје. Има опет и онај други или друго, о том више код Левинаса тамо гдје се он буде изучавао.
Тешко је знати како то живот настаје и креће се, развија се, пропада и опет рађа. Бивствовање (Битак) и Ту-Битак врте у једном мистичном кругу, још има и нешто треће неодредиво, а  то треће је баш узрок вјечном кретању. Претпоставља се та прва дијалектика, није је лако разјаснити. Да искрени будемо ту можемо признати и Мистерију. Тајну. Тешко можемо наћи ишта у Бескрају, ми постављамо хоризонте и гледамо, ту се јавља биће у смислу Бивствујућег објекта. Ми смо субјект, а ум подијељен. Но, има Биће и у другим смисловима. Временитост није нешто по-себи ни код Хајдегера, временитост овремењује и она је ,,онтолошки смисао бриге ... нацрт неког смисла Битка уопште може се извести у хоризонту времена.“[103]
Уз временитост потребно је објаснити и појам трансценденције. Не бисмо рекли солипсизам, да субјект ствара ил' обликује тек мислећи. Ја не могу ово ни одрећи у неком дубљем смислу промишљања. Увидјевши да је Ту-Битак стално испред себе у неправој будућности, Хајдегер нуди појам ,,истрчавања“ ради себе сустизања до у ТРЕНУТАК који није тек секуларно осадашњивање, јер свака садашњост није тренутачна. Ово би могла бити једна од метафизичких прича о тачки која постоји у сваком моменту, тачки као надбивственом јединству, а вријеме као да протиче преко исте у прошло и будуће, који нису више оно стварно. О надбивственом јединству тачке говориће један од посљедњих великана античких, и рановизантијски философ Прокло, много касније и Лосев, руски философ, по угледу на претходника.
Структуре Хајдегерова времена су екстазе као излажења. Као да смо искочили из сопственог мјеста. ,,Егзистенцијално право је Моћи-бити-цијелим Ту-Битка као истрчавајућа одлучност а ... методско промишљање које ваља разлучити од празних разглабања технике уједно обавјештава о врсти Битка тематског бића.“[104] Временост се овремењује у свакој екстази цијела, ту је цјеловита структура егзистенције, фактичност и пропадање, јединство структуре бриге. Овремењивање није узастопност екстаза, будућност није каснија од билости, а ова није ранија од садашњости. Ту су постојеће структуре наспрам којих је трансцендентност, којег Хајдегер види као временски проблем.
,,Ту-Битак бачен у неодређеност своје граничне ситуације, када се одлучи за њу, он стиче своје право Моћи-бити-цијелим.“[105] Декартово, као и Кантово ,,Ја“ у смислу логичког ,,Ја мислим“ за Хајдегера је тек ,,формална структура предочавања као таквог“[106] а не неко предочено. Чак ,,бризи није потребно утемељење у некој личности, него егзистенцијалност као конститутив бриге даје онтолошко устројство само-сталности Ту-Битка ... којој припада ... фактична пропалост у несамо-сталност.“[107] Са бригом је и индивидуалност, а временитост њихов онтолошки смисао по Хајдегеру.
,,Временост се разоткрива као смисао праве бриге.“[108] Бити нешто или билост по Хајдегеру извире из будућности. И ово је својеврстан преокрет у времену каквог смо могли сусретати у философији и теологији уопште. Ту-Битак је у својој битној кривости и као таквог треба га разумјети, а ,,преузимање те бачености значи, заправо бити Ту-Битком у оном смислу какав он увијек већ бијаше ... будућносни Ту-Битак може бити свој највластитији какав увијек већ бијаше ... Ту-Битак може заправо бити само уколико је будућностан.“[109] У смислу термина времености ,,терминолошка употреба тог израза мора се прије свега клонити свих значења будућности, прошлости и садашњости, што се намећу из вулгарног појма времена ... То вриједи и за појмове неког субјективног и објективног, односно иманентног и трансцендентног времена.“[110] Вулгарно вријеме је по Хајдегеру један прави, али изведени феномен. И неправо је разумљење времена, временост уопште ,,није неко биће.“[111] ,,Примарни феномен изворне и праве времености јест будућност. Првенство будућности ће се, одговарајући модификовању неправе времености, и  само преобразити, али ће се појавити још и у изведеном времену.“[112] Хајдегер се пита шта значи то да ,,вријеме иде даље“ или ,,бесконачно вријеме“ или ,,бити у времену“. Додаје: ,,Изворно је вријеме коначно.“[113] ,,Временска интерпретација свакидашњости и повијесности довољно упире поглед у изворно вријеме.“[114] Садашњост је присутност коју буди та која је будући већ била. Будућност је тако долажење самом себи у највластитије и РАЗУМИЈЕВАЊЕ будућности је настројеност билости, пропадање са садашњошћу. И повијесност је у својој бити или суштини неповијесна.
Свакидашњи Ту-Битак распршен је у много тога што се дневно дешава и из оног о чему бригује прорачунава сам себи своју повијесност. Егзистенцијално поријекло историје је из повијесности Ту-Битка. Но, цртеж може бити сасвим тачан, а да му промиче сама битност (грч. оусиа) или ,,супстанца“[115], да више скрива него што открива, рећи ће Хајдегер разматрајући проблеме повијесности и историје. Формализам је свуд и култ облика. Жива историја је критика, а познавање повијести је познавање скривених извора. Раздвојити онтичко и историјско било би по Хајдегеру разумјети повијесност. Онтичко је само једно подручје бића.
Шта је с емоцијом или са неком вишом димензијом осјећаја код Хајдегера? Шелер даје значај емоционалном, на неки начин и употпуњује, осим што критикује Хајдегера. У то вријеме Хајдегерових предавања он објављује феноменологију религије под насловом - О вјечном у човјеку[116] Јер и Хајдегер бјеше несуђени теолог.


1.5. Философски и теолошки

Хајдегер није потпуно одбацио теологију ,,он је преузео метафизику од Аристотела за којега је философија имала коријен у метафизици као јединству онтологије и теологије. Ако онтологија пита о Битку као Битку, тада теологија као метафизичка дисциплина иде на нешто Прво и Највише, на Бивствујуће као такво ... Хајдегер је одавно разјашњавао да метафизичку теологију покреће потреба да закључи знање  и да она нема ништа са збиљском религозношћу ... бивствујуће се трансцендира.“[117]
Мудрост Божанска дозвољава ријеч Логоса којом се обликује свијет, ал' и разрјешава јер два су смијера: од Бога, ка Богу, и философски и теолошки посматрано. У свом првом одмаку философског од античког ,,селективни начин усвајања, који је и сам био у служби афирмације теолошке науке, довео је до тога да од античког философског насљеђа буду прихваћени првенствено Аристотелови логички списи. А то је много мање и много скромније чак и од онога што је сам Аристотел могао понудити.“[118] Ренесанса оживљава старо и нови вијек, чак може оживјети и савремено философско мишљење. Хајдегер прича о Богу некако одвојено и путем појма Битка, и дубље, Б(у)тка. Вјерници су тако они усмјерени на истину Бутка[119] и у малобројне убраја он питаоце који су одложили сваку знатижељу да ,,њихово тражење воли бездан, у којему они знају да је најстарији темељ.“[120] Б(у)так је догађај, истодобност је са Бићем, а не нешто по-себи постојеће и раније ,,јер с Б(у)тком и његовом истином увијек се изнова мора почињати.“[121] Ови почеци су већи и од Вјечности, каже Хајдегер, то није испразно оштроумље. Човјек је као Ту-Битак догођен од самог Б(у)тка, у том догађају негдје између човјек је утемељитељ и чувар ... зато мислиоцу ваља само освијестити догађај.[122] ,,Биће ЈЕСТ, Б(у)так БИВА.“[123] А ближе од тог за опојмити нам је ,,Ту-Битак: оно средишно-отворено и тако скривајуће ИЗМЕЂУ, између надоласка и бијега богова те човјека који у њему има коријене.“[124]
 ,,Недостатак Бога и божанстава јесте одсутност. Међутим, одсутност није ништавило, већ је присутност коју прво ваља присвојити, присутност скривене пуноће онога што је било ...“[125]
Философију и теологију, као два начина разматрања проблема свијета, по Хајдегеру, треба дубље размотрити, не само вулгарним супростављањем ове двије као ума и објаве или знања и вјере. Хајдегер ће као оријентир дати и формалну дефиницију науке које је ,,заснивајуће откривање неке вазда у себи затворене области бића, односно Битка, за вољу саме откритости ... и нужно постоје двије основне могућности науке: наука о бићу, онтичка наука, и сама наука о Битку, онтолошка наука, философија.“[126] Прва има за тему ,,вазда неко предлежеће биће, које је увијек већ на извјестан начин откривено прије научног откривања,“[127] дакле, позитивне науке. Међутим, онтологија, као наука о Битку, мора премјештати поглед са тог предлежећег, дакле, од бића ка Битку. У том смислу позитивне науке се разликују од философије не тек релативно већ апсолутно, а у вези с тим Хајдегер, као несуђени теолог, ће рећи: ,,Теологија је позитивна наука и као таква отуда апсолутно различита од философије.“[128] За теологију постоји већ некако откривено биће као тема теоријског попредмећивања, та теологија, ношена повијешћу хришћанства које је врста егзистенције у вјери се јавља као ,,побожно разумијевајуће егзистирање у повијести која је објављена ... досуђена из вјере самој вјери и за њу.“[129] Теологија је наука вјере, наука о ономе што је у вјери откривено, о вјерујућем одношењу као побожности, егзистирајући је однос спрам Распетом, и она сама као наука проистиче из вјере, сама изграђује своју побожност.[130] Отуд теологија и као историјска и систематска наука. Но, Хајдегер напомиње да не постоји само историјска теологија већ иста и као практична дисциплина. Такође ,,теологија није спекулативна спознаја Бога“[131] каже Хајдегер. И ,,сва је теологијска спознаја у својој стварносној легитимности заснована на самој вјери, она из ње произлази и враћа се у њу.“[132] Ова њена специфична позитивност говори да је она самостална онтичка наука и као таква има свој однос према философији. Вјера не треба философију, али је треба наука вјере као позитивна наука, рећи ће Хајдегер, он види философију као онтолошки коректив за онтичке и изоловане појмове вјере. Гријех и кривња леже дубље, примарно су онтолошки одређени. И гријех се рационално не изводи из појма кривње.[133] Философија је слободно себе-преузимање цијелог Ту-Битка наспрам теолошке побожности, речено хајдегерским језиком, који и поред тога предлаже једну сарадњу у смислу научне комуникације међу њима, између позитивно-онтичког и трансцендентно-онтолошког питања. Унутрашња је нужност самог научног проблема наспрам било које предности или владавине једног над другим. Такође ће истаћи Хајдегер да теологију разматра као хришћанску те, да имају и многе друге. Идеју теологије треба објаснити, а и то да ли је она уопште наука. Као што видимо она јесте позитивна наука и то посебне врсте, са преднаучним одношењем према датом бивствујућем.[134] Теологија тематизује вјеру и оно што је њом откривено. Вјеру, такође, Хајдегер види и као посебну врсту историјског догађања.
А шта је то философија, тема је врло широка и неодређена те, питајући се морали би ,,да се крећемо унутар философије, а не извана, око ње.“[135] Затим, пут нашег разговора је такав да нас расправа додирује битно. И није ствар тек лијепог осјећаја, то би било као лоша књижевност. Себеосвјетљење је сопствене Бити или Суштине у философији. ,,Грчка ријеч философија пут је којим смо се запутили.“[136] Питање и начин питања мора бити грчки, односно у грчком духу, напомиње Хајдегер, да би били при самој ствари, а не само при пуком значењу ријечи. Филеин је тежња коју одређује Ерос. ,,Хераклит и Парменид били су већи у том смислу што су још били у складу с Логосом ... корак према философији који је припремила софистика, први су направили Сократ и Платон“[137] Философија трага за бићем поради Битка који почива на ЈЕСТости. Заблуда је рећи за философију да је наука, ми олако користимо значење тог савременог појма науке. Аристотел ће говорити о првим почелима, и његово ,,се обиљежавање философије не може ни у којем случају примјенити на Хераклитово и Парменидово мишљење.“[138] Одговор на питање - Шта је то философија? може бити само философирајући, тј. одговор који у себи и философира. То разговарање је као дијалог, а ,,је ли дијалог нужно дијалектика и када - то остављамо отвореним.“[139] Наши одговори морају ићи негдје уназад према почелу, ка Битку код Хајдегера, који каже: ,,Оно што покушавам сада рећи само је предговор за такав разговор ... Оно што нам се обраћа као глас Битка, позива нас да одговарамо. Одговарање тада значи: бити позван Битком бића“[140] Оно је тад ис-постављено, освијетљено, хајдегерски. Ово ,,освјетљавање“ истине свеприсутно је у философији и религији. Одговарање није случајно већ увијек нешто усклађено, по мишљењу Хајдегера, и тек ова усклађеност омогућује и тачност реченог. Уз све то чуђење је сами архе, који продахњује и који носи философију, а не само да је потицај на философирање па би затим и нестало. Само уз чуђење можемо одговорити Битку бића, што су стари Грци и успјевали онако како су успјели. Ми ,,изгледа као да смо постављали само историјска питања ... Грцима се суштина (бит) открива као Логос.“[141] Нама треба то грчко искуство језика као и да премостимо провалију насталу између мишљења и пјесништва, напомиње Хајдегер.



2. БИЋЕ
          
Биће нам није тамо гдје јесте, Хајдегер види три раздвајања: у постојању као ограничавању Бића нечим другим (за Хераклита нема никаква Бића, све је постајање); у разликовању Бића и привида; те Бића и мишљења гдје се мишљење противставља Бићу као неком против-стању.[142] Отуд Хајдегер и пита: Шта значи мислити? Хајдегер ће логику као науку (органон код Аристотела), и све у служби мишљења, стављати под знаке навода. Логос треба приближити физису, као што треба приближити мишљење самом Бићу гдје год оно се налазило. Тај Логос је изворно сабирање, а не причање.[143] Унутрашњу повезаност Логоса и Физиса Хајдегер тражи и код Хераклита с којим Логос увијек бива док свјетина има сопствени разум.[144] Хераклит нас позива да слушамо Логос, не њега, Хераклита. Хришћанство ће затим овај појам преобликовати на свој начин, као Сина Божијег. И то ваља доживјети. Људи зборе, говоре или сабирају се, иако не сабирају оно што је стално па ,,личе на глухе“[145] - говори један од фрагмената Хераклита. Зато ,,Логос је стајно (стално) сабирање, у себи стојећа (усправљена) сабраност онога што бива, то јест Биће.“[146] Из Логоса људи одсуствују. Далеко су негдје људи. ,,Оно што је истинито није за свакога, већ само за јаке.“[147] Сабирање није пуко гомилање за Хајдегера. Логос је новозавјетни посредник између Бога и човјека, и раздвојеност је Логоса од Физиса у коју Хајдегер жели проникнути. Откуд Логос сад као мишљење и противстављено Бићу. ,,Однос мишљења према Бићу јесте однос субјекта према објекту.“[148] А да ли је и то само? Има ли икаква стварања, декартовски и кантовски? Хајдегер хоће да освјетли законито одвијање РАЗИЛАЖЕЊА Логоса и Физиса. Парменид слично борави у Бићу као и Хераклит, указујући да најближи пут Бићу води кроз нескривеност гдје су ,,мишљење“ и Биће једно те исто те, НЕ постоји ништа што бива по-себи. Оваква учења Хајдегер налази и у њемачком идеализму, првенствено код Канта. Ту је и Сјај плотиновски. Другачије то ми, наравно, преводимо и другачије разумијевамо. Но, како год, ваља ,,тамо“ путовати. Оно једно те исто које је Биће са великим почетним словом (грч. то онто) Пармениду и јесте Биће. Иако су супротних стремљења Биће и мишљење су на неки од начина и јединствени. Ово је јасно ако је Биће тек излажење из скривености. Но, ко је човјек? - одговоре нам не може дати традиционална метафизика јер она је физика по Хајдегеру. Догађање (грч. ереигнис) има човјека. Одговор нема, али има добро питање. Много шта је незавичајно, да није при себи, и страшно је, тако пјевају Грци у својој трагедији, пјевају и романтичари. Дакакао, ту умјетност је која износи на видјело Биће. Ми морамо разабрати, разазнати, почетак се скрива. Логос је сабирање, а сабраност ова Физис.[149] Постоји и привид. Сабирање је разоткривање код Хајдегера. Опстајање је невоља за аспект Бића, управо разилажење Логоса и Физиса па је у складу с тим ,,не-опстајање највећа побједа над Бићем“.[150] То је побједа коначног за Бесконачно. Платон је довршавање почетка, а Аристотел почетак нечег новог. Сопство Бића је Идејно. Требање Хајдегер види као противпоставку Бићу па је уједно четврто одвајање од Бића и ТРЕБАЊЕ које долази у одређености Бића неком конкретизованом идејом. Запад се усидрио у Биће мишљењем, онако како га он разумијева и ,,моћи испитивати значи моћи ишчекивати ... али није бројање оно што је суштинско већ право вријеме, то јест прави тренутак и право истрајавање“[151]
Има изглед путем којег Идеја проговара о суштини самог Бића. И није биће тек празна ријеч за Хајдегера има смисла осврнути се на етимологију исте ријечи, такође он подсјећа на мртвило и челичну крутост граматичких форми у које смо запали западним мишљењем.[152] Биће је старим Грцима постојаност, као код Парменида: Битак јесте, небитак није. ,,Само је апсолутна Идеја биће, непролазни Живот, самознајућа Истина, и она је сва Истина“[153] - Хајдегер подсјећа на Хегелове ријечи чиме је Биће постављено изнад цијеле ствари Западног мишљења. Ово Биће као мишљење је само себи предмет, и оно ,,долази себи тек у процесу свог спекулативног развоја“[154] кроз историју. Хегел хоће да и ми мислимо о истој ствари на исти начин, и историјски. У ,,ствари“ Бића Хегел гледа у Апслутно, Хајдегер гледа у РАЗЛИКУ. У супстанцији Хегел се угледа на Спинозу, још нема развијеног субјекта па се о томе не може тако ни мислити, приговара Хајдегер, за којег се историјски ништа не укида зарад неког апсолута, већ на историју гледа тек као на корак уназад. И питање је: Како Бог улази у философију? - што открива онто-тео-лошки карактер метафизике за Хајдегера. ,,Метафизика размишља о Бићу бивствујућег у јединству онога што је најопштије ... у јединству цјелокупности“[155] Метафизика полаже рачун о основу и философија јој је блиска. Такође ,,метафизика мора да мисли у правцу Бога зато што ствар мишљења јесте Биће, а биће - као основ - постоји на разноврсне начине: као Логос, као хипокеименон, као супстанција, као субјект.“[156] Гледа се са разних страна. ,,Биће увијек постоји само у овој или оној историјској форми: физис, Логос, хен, Идеиа, енергеиа, супстанцијалитет, објективитет, субјективитет, воља, воља за моћ, воља за вољу.“[157] Метафизика је по Хајдегеру и тео-логика и онто-логика, и мора да буде ово обоје. Биће је јединство бивствујућих (утемељено), али и надбивствујуће (први узрок). И управо због ове разлике Бића и бивствујућег Бог улази у философију, додаје Хајдегер. ,,Мишљење које је лишено Бога ... философије ... можда је ближе Божанском Богу.“[158] Тешкоћа лежи у језику.
Етимолошки ,,биће као именица настало је од глагола“[159] па је то глаголска именица. Хајдегер тако стиже до инфинитива (лат.), неограничености и неодређености. Поред њемачког за Хајдегера је грчки језик најмоћнији за могућности мишљења и исказивање духовног.[160] Инфинитивна форма од значења нам најмање пружа, као да је Биће тек празна ријеч. И ,,не дајмо се одмамити у најпразнију форму једне глаголске именице. Не дајмо се, исто тако, сплести у апстракцији инфинитива бити.“[161] Такође, различити су и коријени ове ријечи бити. Оно што живи и оно што из самог себе постоји означено је у различитим језицима тако да се може довести у везу са садашњим. Хајдегер чак иде до санскрита (староиндијског језика) и појма ,,асус“, латинско есум и ессе, њемачко сеин, а стиже се и до старогрчког физис-а, њемачки весен, грчки оусиа, итд. у смијеру суштине постојања.[162] Тако и појам ,,schein“ говори о сијању суштине у видљивом. Унутрашња је повезаност Бића и привида и ,,биће суствује као појављивање (из скривености) ... Биће суствује као физис“.[163] Нескривеност није неки додатак Бићу. Слава Бога није прослављеност која је и супротност Бићу, већ је она највиши начин бивања код Грка, као Божанска сила у православљу. Слављење је суштина поезије, а пјевање изношење на видјело.[164] За Грке, дакле, и појављивање спада у Биће и ,,они су морали увијек и свагда да отржу Биће од привида и да га од њега чувају.“[165] Биће као Идеја је највиши циљ са Платоном, а борба привида и Бића одсликана је у хорским пјесмама грчких трагедија.
Битак је само Бивствовање, биће је оно бивствујуће. Тешко је рећи шта је баш Биће, сем кад не мислимо на оно што постоји у феномену као ствар на начин како запажамо но, и ту имамо велики проблем са предрасудом и пребрзим закључивањима. Биће такође, и још би било корисније, ваља сагледати с највећих дубина постојања живота, у оним Вјечним предјелима без простора и гдје је вријеме једино садашњи тренутак. Зато, кад изговоримо ту ријеч ,,биће“ ми мислимо различито, као оно што се збива пред нашим очима или нешто скривено нашем погледу. Дубљи путеви воде ка Битку.
Философија сама већ дуго говори о томе да су појмови инфинитива ,,гледати“ и ,,видјети“ два сасвим различита појма или различите психичке (душевне) моћи. Кад кажемо Биће у једном дубљем смислу ми смо тиме ближи и самом Битку, а гледајући непосредно у ствари као бића феномена ми нисмо сигурни да ли гледамо на прави начин. Биће које се тражи као одређеност не може се схватити као Битак па нам је појам Битка и најтамнији, kako би рекао Хајдегер. Битак је циљ. И није мишљен. Предрасуде о Битку и Бићу кренуле су од антике преко средњег вијека до савремености, као три основне: да је Битак најопштији појам, да исти није могуће дефинисати и да је то појам разумљив по себи.[166] Питања нису добро постављена за Хајдегера. О онтолошким темељима ми не можемо одлучивати преко емпиријске грађе у смислу како савремена наука то чини формално-логички и математички. Ми имамо проблем, можда и све већи, да одредимо по његовој суштини природан појам свијета. Хајдегер не вјерује у позитивне науке, а технички свијет гледамо и на један искривљен начин. Допринос онтологије за спознају свијета није тако директан, али постоји. Наука не мисли, рећи ће Хајдегер у свом јавном обраћању академској научној заједници у Њемачкој.
 Према дијалогу ,,Тимај“ код Платона, Сократ хвали Тимајев говор о самом бићу, гдје овај каже: ,,По мом мишљењу треба најприје извршити ово разграничење: Шта је вјечно биће, а нема постанка, а шта је пак оно што увијек постаје, а никад није. Прво је помоћу Логоса схватљиво, будући увијек једнако; друго је пак помоћу неразумског чулног опажања доступно мнијењу јер настаје и пропада, не будећи никад стварно.“[167] Идеје су тај вјечни узор по којем Творац ствара свијет, и по том узору је изграђен Космос, који је увијек исти и тај ,,Космос ... најљепши од свега што је постало, а његов Творац најбољи од свих узрока.“[168] Дакле ,,овај Космос је постао живо биће обдарено Душом и Умом,“[169] једно видљиво живо биће. Душа свијета је састављена од три врсте бића: недјељиво и увијек исто, дјељиво које настаје у додиру с другим тијелима и треће - биће састављено од ова два заједно.[170]
Питати се морамо о Бићу али, каже Хајдегер ,,ми уопште не познамо хоризонт из којег бисмо му требали појмити и фиксирати смисао“[171] па је у том смислу наше разумјевање ових проблема просјечно и магловито. Видјели смо да ,,Бићем називамо много шта, и у различитом смислу, Биће је све о чему говоримо, што мислимо, према чему се овако или онако односимо, биће је такође оно што смо и какви смо ми сами“ и питање је ,,с којег бића ваља очитати смисао Битка, од којег бића треба да пође откривање Битка?“[172] Којем бићу припада првенство? - питаће Хајдегер. Биће које се пита већ има карактер Битка по њему, и та питајућа Бића смо ми сами. ,,Битак је увијек Битак неког бића.“[173] Мора бити тај који се пита, и то је човјек међу разнородним бићима на Земљи. Ми Бића можемо одредити у погледу Битка, а да још не располажемо појмом смисла Битка, јер ,,да није тако, до сада не би могло бити онтолошке спознаје.“[174] И слијепа је свака онтологија по Хајдегеру, која и поред чврстог система категорија ,,прије тога није довољно разјаснила смисао Битка и то разјашњавање схватила као своју фундаменталну задаћу.“[175] Онтологија је по Хајдегеру фундаментална, основна. Питано, дакле, ваља довести сад до појма.
,,Спор око интерпретације Битка не може бити изглађен, јер још уопште није ни запосједнут“[176] и треба за то нека припрема. Хајдегер завршава своје чувено дјело ,,Битак и вријеме“ низом питања, а крајње од њих је: ,,Зар се само вријеме очитује као хоризонт Битка?“[177]


2.1. Онтолошка диференција

Онтологија[178] као појам се јавља у 17. вијеку да означи општу науку о бићу у смислу Аристотелове ,,Прве философије“ или, касније назване ,,Метафизикe“. Хелени су, вјероватно, имали мању дистанцу према бићу од модерна човјека, живот се ближе осјећао. Ово бити постављен вани у смислу бића означено је латинским појмом егзистенције, гдје човјек посебно постоји у односу на цијели свијет. За Хајдегера егзистенција има и дубље значење, чак дубље и од категоријалног.
,,Свако зна познату формулу према којој онтичка одлика Ту-Бивствовања почива у томе да је оно онтолошко.“[179]
И каква је то посебност код онтолошких ствари? Хајдегер је инсистирао на томе да се разликују Битак (њем. дас Сеин) и Биће (Сеиненден). У том смислу биће је појединачна манифестација оног ,,бити“ или самог Битка. Дакле, биће је свако појединачно постојеће које има своју бит, без обзира на реалност те бити и без обзира на квалитет. Захваљујући свом учешћу у Битку биће има своју бићевност или јестост. Битак је неограничен или неодређен, а биће има своје границе, форму, облик, омеђеност. Битак је бесадржајан. Биће јесте по нечему и Битак у њему нужно је присутан. Биће као привремено има ту стално присутну могућност да пређе у не-биће. Битак путем бића се манифестује у мноштвености и у временитости. Бићу као оном што јест на такав начин припада оно што је било и оно што ће бити. На овом разликовању Битка и бића је и заснована онтологија по Хајдегеру.
Дакле, онтолошко се односи на Битак, а онтичко се односи на биће у објективном постојању. Биће је оно што јест, индивидуално и конкретно како јест, а као универзални појам није га могуће дефинисати по роду и спецификуму. Апстракција бића каже тек то да нешто јесте и противи се ништењу. Битак је оно по чему биће постоји и прва стварност бића. Све што на било који начин јесте је биће. Битак (њем. дас Сеин) је инфинитив употребљен као именица.


2.2. Битак у свијету (егзистенцијал)

Говорење да човјек има свој свијет онтолошки нам ништа не говори, а онтички, тј. с аспекта бића у свијету, то би било тек тривијално говорење. То је попут биологије која претпоставља структуру и стално се служи њоме, као и било која позитивна наука за позитивна одређења. Наше виђење односа субјект-објект је претпостављено такође, иако онтолошки веома погубно.
Да је биће појаве истовремено и биће Суштине, али само ако се правилно сагледа, устврдиће Сартр[180] који слуша Хајдегерова предавања и као одговор на његов чувени спис ,,Битак и вријеме“ пише своје двотомно ,,Биће и ништавило“. Све је у појави, рећи ће он. Код Хајдегера је егзистенција прије него бити-у-свијету. Битак-у-свијету јест темељно устројство Ту-Битка, оно је модус свакидашњости или онтичка присутност у искуству. И немогуће је да Битак остане потпуно скривен, колико се скрива Он толико се и открива. Код Хајдегера нам спознаја неког односа субјект-објект даје сазнања толико колико и празнине, спознавањем ми добијамо такође и  загонетке. Нема потребе за неко ван, рећи ће Хајдегер, Ту-Битак учахурен у својој унутрашњој сфери нема потребе да излази ван јер је према свом примарном Битку увијек већ ван код неког сретајућег бића.
Битак у свијету је априори устројство Битка, оно није у нечем другом па га Хајдегер назива у-Битак као егзистенцијал, прије сваке категоријалности, бити као инфинитив, безвремено у смислу прошлог и будућег, као безсвјетско биће.  Битак у свијету је у својој Судбини, као Битак бића које се сусреће у свијету. Егзистенцијал је духовно својство, а категорија већ просторност у којој је и човјеково видљиво тијело. Априорно битисање структуре није мотивисано онтолошки, али јесте метафизичко. Човјек је прво духовна ствар и накнадно пребачен у простор. То су модуси који су бриговања, не брига као страховање, већ егзистенцијали. Ту-Битак никад није прво неко биће којем се прохтије каткад успоставити однос ка свијету, он има однос јер је већ Битак-у-свијету.


2.3. Физис и свјетовност свијета

Свијет је увијек духовни свијет, рећи ће Хајдегер.[181] Тај свијет припада човјеку, како ће се сложити и многи философски антрополози. Б(у)так претходи сваком бићу као догађање, ту је негдје и други почетак за човјека испод овог Сунца звјезданог свода. Јер почињемо ту са собом. Видљив физис?
Гдје је физис за Хајдегера? Премоћна да се и Логос искусује њој припадан. Хајдегер види да је грчки појам физиса неадекватно преведен латинским језиком у појму натура, који значи рађање или рођење. За њега физис је ,,оно што израста из себе, развијање које се отвара ... прелажење у појаву и у њој задржавање и остајање ... Лексички физис значи расти ... То физис је само Биће усљед којега оно што бива тек постаје и остаје опажљиво ... Физис је самопроизношење из онога што се скрива и тек тако увођење у стање тога што се скрива.“[182] Дакле, физис није представљање којекаквих ствари материјалне природе. И ,,зашто је уопште оно што бива, а не чак ништа?“[183] - понавља Хајдегер то прво метафизичко питање.
Бићевност се испитује с ,,техне“ до откривености (грч. алетхеиа) с којом већ почиње физис. ,,Но, касније се алетхеиа као таква губи.“[184] Зналачки догађај је ,,оусиа“ као ,,еидос“ платоновски ,,идеиа“ улази у физис и иступа алетхеиа-ом, пружа призор.[185] Бивствујуће у правом смислу је у вези са садашњошћу схваћено ка присуство (грч. оусиа).[186] И оно што није присутно не учествује у Оусиа, као нешто састављено од дијелова, попут времена које се састоји од мноштва сада код Аристотела, који даље каже: ,,Оно које је сложено из небића чини се да не би могло учествовати у Бивству.“[187] Много шта није како се чини. ,,Хегел и Хајдегер опомињу да се о простору и времену не може говорити као о два појма или двије теме.“[188] Углавном, времену се даје незнатна предност.
Код Хајдегера ,,у сужавању Бића на природу показује се позни и неразговјетан одјек бића као физиса. Природи насупрот стављају се ум и слобода. Пошто је природа бивствујуће, слобода и требање се не замишљају као биће.“[189]
Свијет јесте структура, структурални момент Битка. Зар је довољно описати ствари које срећемо у свијету, онако како чулно и у представи замишљамо? Философски дабоме да није. Ни математско није довољно, онако како смо учени. Ни музика није та о којој се прича, а по Хајдегеру видимо да нам и поезија маши свијет, а не би требала. Ствари смо скопчали с вриједностима и тог се држимо. Хајдегер поставља питања. И онтичко и онтолошко претпостављамо сви различито. Ми мислимо неку свјетовност, али свијета тог нема. Свијет нам значи само јавни. Многоврсност је бриговања нашег унутар свијета, али треба нам предфеноменолошко тло, јер тек именовањем ствари оно онтолошко промашујемо. По Хајдегеру прескочен је феномен свијета већ код Парменида и то прескакање се непрестано наставља, и са Декартом. На мјесто прескоченог имамо сад унутарсвјетско биће као онтолошку тему, а биће бива пронађено прво и тек у видљивој природи. Прескочену празнину ми смо допунили системом вриједности. Због свега овог Хајдегер ће одбацити Западну метафизику или традиционалну онтологију. Ми смо свему додјелили мјесто, а просторност битно није постојање, и имамо неку удаљеност, а своју раздаљину Ту-Битак носи са собом јер је сам он у бити раздаљење. Као што разум више или још није Ум, чини ми се отуд даљина, а Цијело у расцијепу је. Зар мјесто није у сјећању и ово зар не упућује на митских девет кћери богиње сјећања Мнемозине? Меморије. Није свијет у простору, као код Њутна, нити је простор у субјекту, мисли Хајдегер. Ту отпада класична физика и солипсизам такође. Простор у Ту-Битку је скривен и нетематски дат, а открити се може тек свођењем на свијет.
          
Ми имамо свијет природе и у њему човјека као непотпуно биће, онога који ствара и вјештачки свијет као надоградњу да би се узнио у Духу или с Душом сјединио. Природа је човјека ускратила да би га натјерала на те кораке културног организовања и освјешћивања. Ми разлоге потпуно још не знамо. Физис се сам из себе рађа, али не видимо оно невидљиво које покреће и дефинише исто. Грчки је физис, а римски натура. Кад кажемо природа ми не смијемо остати само на тијелу у видљивиом свијету, већ питајући о природи нечег ми се питамо о суштини истог. Тако Хајдегер даје за примјер Хелдерлинову[190] пјесму у којој се каже: ,,Јер сама природа, старија од времена и изнад богова ...“[191] Ми не мислимо просто само на материјално, укључује се и Дух, који обликује, ту има такође субјектум. ,,У једном сасвим суштинском смислу, мета-физика је физика, то јест знање о физису ... мета-физика је исто толико физика колико је физика мета-физика.“[192] Аристотелова ,,Физика“ је у осам књига написана. Негдје прије 10 категорија и с темом око прапочела (Првих Узрока) има тај Први Непокретни Покретач са својствима Вјечности, недјељив, без величине, без дијелова, који све омогућује, зато ни небо никад неће стати. Онтологику, као науку о Бићу, Аристотел завршава теологиком, о Богу (Теос-у), у својој ,,Метафизици“. Дакле, поред чулног и пролазног на Земљи, затим Вјечно покренутога на Небу, постоји и нематеријално, нетјелесно и непокретно као трећи род Бивства. Ова философска теологика ће дјеловати касније и на религије, али религијски Бог није исто што и философски Бог. Природа код Аристотела је и унутрашње начело промјене, почетак кретања у себи, а облик у складу са унутрашњим. Први Непокретни Покретач као Теос нема никакву величину, ни коначно ни бесконачно, каже Аристотел, и оно се ,,увијек исто понаша“.[193] Питање физиса је питање покренутости, физис је оно што узрокује, али не каузално које је само изведени начин да се буде узроком.[194] Техне је познавање начина на који се долази до краја (грч. телос) или сврхе, то није техника у смислу производње, способности, или ствари. Физис је првобитни извор самокретања из себе и према себи, никад случајно, нпр. бити љекар је дар који ,,није на начин физиса“,[195] али он подупире боље или лошије физис. Физис је у жељи да себе показује, каже Аристотел, у свакој је ствари већ најприје и недостаје му било каква форма. Физис кревета јесте дрво, оно што је елементарно. Такође ,,постављање у изглед испуњава у већој мјери суштину физис-а.“[196] Имају тако растуће ствари физиса као појављивање из себе или стављање себе у изглед (ту спада и лишавање изгледа, одрицање), а имају и направљене ствари. И поред аристотеловске физике Хајдегер каже да нам је ту још ,,нераспознатљив одјек почетног физиса“[197]  и да је Бивствовање управо самоскривајуће раскривање, физис у почетном смислу, у смислу суштине (грч. оусиа-е), присуство у отворености Платонове Идеје као Еидос-а.

По Хајдегеру ми смо од свијета направили слику[198], што није као слика о свијету, напомиње, зауставили смо проток живота или живот наставља да тече покрај. И наша техника јесте битна, али је проблем и то што је техника постала машинска. Такво виђење технике код модерног човјека створиће проблем сагледавања сопственог Бића, техника је виђена као нешто потпуно издвојено и спољашње. Грци нису истраживали свијет као савремена наука са дистанцом или у перспективи, већ су свијет раскривали. Истина је већ постојећа, али је не дозвољавамо. Прикривамо и стварамо још већу извјештаченост. Добили смо с тим још и специјализацију, и експлоатацију, и метод[199] извана диктиран. Такође, добили смо субјект који није у битном односу с човјеком и није ни у каквом односу са нашим истинским ЈА. Тај нови наметљиви субјект захтијева и посебну науку о човјеку попут антропологије, а слика свијета доноси и хуманизам по Хајдегеру. ,,Чим свијет постане слика, положај човјека схвата се као поглед на свијет ... Основни процес новог вијека јесте освајање свијета као слике ... представљачког произвођења ... и у складу са смислом те борбе човјек користи неограничену моћ прорачунавања, планирања и одгајања свих ствари.“[200] Човјек као субјектум је стављен испод или прије, а свијет је постао слика. ,,Погледу на свијет потребна је, додуше, философска ученост, и он се њоме користи, али њему није потребна никаква философија.“[201] С Декартом је почело, додаје Хајдегер, и посљедица неће против свог узрока. Зато, савремени свијет брани декартовски поглед на свијет. ,,Гдје свијет постане слика, господари систем, и то не само у мишљењу ... могућност изрођавања у формалност, у само смандрљан и склепан систем ... (субјект је) самом себи дао законодавну моћ која се ослања на саму себе.“[202] Савремени субјект се осјећа надмоћним, јер тако му је и речено, иначе, врло слаб је  и немоћан пред свијетом какав је себи створио.


2.4. Мишљење, језик, поезија, становање

Није човјеку језик узалуд дат, биће би могло ту становати, али не ни само ту. Биће је свуд. У овом смислу не мислим на бивствујуће Хајдегера, које је дато или виђено као нешто објективно. Једно мислимо, а често нешто друго и причамо. Шта је мишљење и шта је језик? - Хајдегер поново пита научни свијет и човјека. Постоји тако неко ко тражи револуционаран однос према мишљењу и према језику. За Хајдегера ,,ријечи и језик нису (или не би требале бити) неке љуске у које се пакују ствари само ради усменог и писменог општења. У ријечи, у језику постају, и јесу тек, ствари. Стога нас и погрешна употреба језика у пуком наклапању, у ударним ријечима и фразама лишава правог односа према стварима.“[203] У свему томе ми имамо кризу. ,,Кризност такве ситуације у којој се нашао савремени човјек још више се појачава напуклинама и амбивалентношћу самог мишљења, које је развило једну своју димензију на штету његове пуноће, те које снагу мишљења троши и редукује на реализацију само коначних и препознатљивих циљева подређених привредном и техничком искориштавању човјека и сзварности. Такво мишљење пријетећи настоји да посве превлада, и које Хајдегер назива рачунајућим.“[204] И број се тако оскудно схвата. ,,Мишљење је само један начин на који малобројни досежу скок у Бутак“[205] што је и својеврстан повратак. Мишљење и језик су нераздвојни, а језик у свему кућа Битка по Хајдегеру. Дакле ,,језик извире из Бутка и зато му припада.“[206] ,,Становање је начин на који смртници постоје на земљи“[207] сматра Хајдегер, у вези с тим је, наравно, и грађење, које је само по себи становање. У овом случају, Хајдегерово четворство: ,,земља и небо, божанства и смртници - прелазе у Једно ... Божанства су гласници Божанске Суштине, који нам дају знакове ... Смртници станују тако што склањају четворство у његову суштину ... Смртници станују уколико спашавају Земљу.“[208] Ту је и симболика моста који дозвољава ријеци њен ток, а у исти мах смртницима дозвољава њихов пут па, мост прикупља ово све. ,,Грађевине чувају четворство. Оне су ствари које на свој начин поштеђују четворство. Поштеђивати четворство, спашавати Земљу, примати Небо, очекивати божанства, пратити смртнике ...“[209] рећи ће Хајдегер.
Основе дијалога, реторике, бесједе, поетике, дали су Грци, и ко зна чега још. Почеци се траже културе у којој смо или саме суштине свијета. Прича има своје мјесто, али ,,језик се темељи у муку. Мук је најскривеније придржавање мјере. Он се придржава мјере тиме што тек поставља мјерила.“[210] У језику је видљива бит (или суштина) човјека, темељ Ту-Битка. Истина је, чини се, побјегла у језик. ,,Казивање и говорење нису истовјетни,“[211] јер неко говори непрекидно, а да ништа не каже, примјећује Хајдегер. Попут су оних што гледају, а не виде, додао бих. ,,Језик говори казујући, то јест показујући.“[212]
Од језика је говор живљи. ,,Моћ говора је оно што човјека означава као човјека.“[213] Но, говор нам није гаранција да мислимо, и данашњи човјек је у бјекству пред мишљењем, рачуна или калкулише. Из дубине завичајног тла човјек мора имати снагу да се уздигне у неслућене етарске висине, у отворено подручје Духа. Свијет је постао предмет и на тај начин ми смо прогнани из завичајности, о којој пјевају пјесници. Философи, пјесници, мудраци, духовници, пјевају о том великом Повратку. О том говоре увелико и митови. Не можемо тек насумично јурнути против свијета техничког, још увијек можемо ту рећи Да или Не, а истовремено и двоструко ово држање по Хајдегеру јесте ,,опуштеност ка стварима“[214]. Веома битно је остајање будним за ову опуштеност, ту је важно именовање, а самовоља иде према безименом. Код Хајдегера језик се јавља као темељ људског бића. Видимо, мишљење и језик, и те како, имају везе с Бићем но, не значи да су увијек с њим и повезани. ,,Говор се најчешће изриче и увијек се изрицао. Он је језик“[215] ... а језик је кућа Битка код Хајдегера, говор нешто и много више од оног што се тек површно чини. Хајдегер пита: ,,Да ли је језик само инструмент који користимо у манипулисању објектима? Да ли је језик уопште у човјековој моћи располагања? Да ли је језик само човјеково дјело? Да ли је човјек оно биће које има језик у свом посједу? Или је језик тај који има човјека уколико он припада језику, који му прво отвара свијет, а тиме и његово становање у свијету?“[216]
Цитира Хајдегер Аристотела да: ,,Знак је, наиме, неваспитаности не увидјети у односу на шта је потребно тражити доказе, а у односу на шта то није потребно.“[217] (Метафизика 4, 4, 1006а 6 и даље). Бестемељна реченост и распричаност доприносе томе да се докучивање преокрене у затварање. Речено бива најприје увијек разумљено као казујуће, тј. откривајуће. Пропуштање разумијевања је ,,наклапање“ као бестемељност и затвореност које подупире јавност. Ту се јавља знатижеља која увијек тражи НОВО и то само због тог да би од истог поново одскочила до новог. Ово ,,ново“ у неком суштинскијем и метафизичком смислу може бити квалитетно виђено у позицији Битка или Бивствовања, или у смислу Аристотеловог Непокретног Покретача. Сви дијелови копирају оно прво Јединство, само Бивство које прожима сво мноштво. Али тражити ново тек у неком површном и емпиријском смислу говори да ,,бризи тог виђења није до тога да схвати и да знајући буде у истини, него је до могућности препуштања себе свијету. Отуда знатижељу карактерише специфично неостајање код Најближег. Отуда она такође не тражи ни доколицу посматрајућег остајања, него немир и узбуђење од увијек новог и од промјене сретајућег.“[218] Знатижељи као да ништа није затворено, а наклапању као да ништа није неразумљено, они као такви гарантују ,,овако бивствујућем Ту-Битку, тобож истински живи живот.“[219] ДОКУЧЕНОСТ је та која даје битан говор, а смотреност при томе је привођење сврси. Егзстенцијали попут ова три: наклапање, знатижеља и двосмисленост, разоткривају ту једну темељну врсту Битка свакидашњице, коју називамо ,,пропадање Ту-Битка“. То растакање има карактер у изгубљености оног ,,СЕ“. Ту-Битак је сам од себе отпао и пропао у свијет, сад неправи Битак у бестемељности и у смиреној тобожности да се све постиже и све се посједује. То је својеврстан ВРТЛОГ. Ова баченост није никакав факт, никаква завршена чињеница. Ту-Битак је ,,бацан и бива вртложен у неправости СЕ.“[220] Ово Хајдегер карактерише као бијег пред самим собом, пропадајући бијег. Отуд ТЈЕСКОБА која не види неко одређено овдје или ондје, одакле се приближава УГРОЖАВАЈУЋЕ које није нигдје. Пријетеће је зато ТУ, а ипак нигдје али ,,стјешњава и пресјеца дах ... У тами се на један наглашен начин не да видјети ништа, премда је свијет још, и наметљивије Ту.“[221] Пропадајуће одвраћање замрачује. Тјескоба хоће вратити Ту-Битак из његова пропадања, у њој само и лежи та могућност. Послије разарања изворног феномена пребива се на темељима остатка неког изолованог субјекта. Језик је важан, код Хајдегера одлучујући и ,,пошто се судбина језика темељи у свагдашњем одношењу некога народа према Бићу, то ће нам се питање Бића најунутрашњије преплитати са питањем језика.“[222]
Појам реалности јест упитан и доказа ваљаних као да нема. ,,Скандал философије није у томе што тај доказ све до сада још изостаје, него је у томе што се такви докази непрестано очекују и покушавају извести.“[223] Дакле, философија не треба да тражи доказ за нешто, то је већ њено улажење у скандал, нпр. кроз реализме, идеализме, рећи ће Хајдегер. Испразни идеализам Аристотела није ништа мање методски наиван од испразног реализма. Реалност јесте онтолошки проблем, реалност као отпорност и модификација бриге. Реалност је повратно упућена на феномен бриге за Хајдегера. Само докученост Ту-Битка води Истини. Ово нас води оном античком: ,,Упознај самога себе“.[224] С креатором формалне логике (тзв. органон философије), с Аристотелом, ми насљеђујемо три тезе о истини но, не значи да смо их и разумијевали баш као и он, који каже:

- да је мјесто истине исказ или суд;
- да је бити или суштина истине у подударању суда с предметом; и
- да је исконско мјесто истине суд.

И Кант ће рећи да истина није у предмету већ је у суду којим се предмет мисли. Зарад Истинитости, каже Хајдегер, нама преостаје ,,бити своја докученост“ гдје ,,Битак и Истина су једнако изворно“[225] па, можемо рећи за Хајдегера да постоје Вјечне Истине.
,, ... Традиција је философије од почетка орјентисана на виђење као начин приступа к Бићу и к Битку ... Разумљеност се као докученост ТУ увијек тиче Цјелине Битка-у-свијету.“[226] ЗОР и мишљење су тек далеки деривати разумљења, по Хајдегеру. Разумљено треба бити и изложено, каже он, у сврси је раскривања (грч. алетхеиа) свијета насупрот истраживања савремене науке. Истина већ постоји, али није откривена.
Један од модуса излагања је и тај ,,исказ“ или ,,суд“. Овдје имамо повратак појму ,,Логоса“, али не знамо је ли то на довољан начин. Исказ примарно значи ПОКАЗИВАЊЕ, предикатизација, саопштење.  Чекић се може узети као прибор, али и као показујуће. Исказ не може негирати своје онтолошко поријекло. Такође, имамо и говор који је артикулација разумљивости, а ,,изреченост говора је језик“[227] егзистенцијално. Сваки говор има карактер самоизрицања. Битна могућност говорења је и шутња којом се Хајдегер додатно примиче мистици. ,,Ту-Битак слуша јер разумије.“[228] Зар Хајдегер овим не каже да човјек себе може наводити у свијету, а да тога потпуно није свјестан? Јер човјек је још прије човјека. ,,Говорење и слушање темеље се на разумљењу ... Само ко већ разумије, може нешто слушати.“ А ово разумљење је поимање, има дубину  и везу с бићем појма. Битна могућност говорења је и шутња, и онај ко шути може боље обликовати разумијевање од оног којем ријеч нема краја, сматра Хајдегер. ,,Многозборењем о нечему није ни најмање осигурано да се разумијевање унапрјеђује. Напротив: причање нашироко закрива и доводи разумљено у само привидну јасноћу, то јест, у неразумљивост и тривијалност.“[229] Шутња не значи бити нијем. ,,Философско истраживање морат ће се одрећи философије језика, да би се распитало о самим стварима.“[230]

Човјек јесте умно биће и мора моћи мислити но, Хајдегер није задовољан како човјек мисли и каже како ,,ни чињеница да се годинама устрајно бавимо расправама и списима великих мислиоца још увијек не гарантује да сами мислимо или да смо бар спремни учити мишљење. Напротив: бављење философијом може нам чак најтврдоглавије стварати привид да мислимо, јер непрестано као философирамо.“[231] И оно што се треба мислити одавно је одвраћено од човјека па ,,се човјек недовољно обраћа ономе што треба мислити ... Оно што се измиче, ускраћује долазак. Само није да је измицање ништа. Измицање је догађај. Оно што се измиче може се човјека чак битније тицати и заокупљати га него све присутно што га погађа и односи се на њега ... Догађај измицања могао би бити оно најприсутније у свему што је сада присутно и тако бесконачно надмашити актуалност свега актуалног. Оно што нам се измиче, притом нас управо вуче за собом.“[232] Дакле, на путу смо према оном што нам се измиче. Ја бих се и сложио с тим, јер оно што нам измиче ми смо то већ на неки начин хтјели или чак имали. Оно нам сад недостаје. На мјесту измичућег ја видим машинску технику за чију бит Хајдегер каже да није ништа техничко. Ми управо тако недостајемо, чини ми се. И све то нам је увелико пред очима. Зато Хајдегер каже да је човјек на Путу, тај појам ,,Пута“ познат нам је у многим мудростима или у духовним учењима свијета. Човјек као знак показује на оно што се измиче. Ко најдубље мисли најживље љуби - рећи ће пјесник Хелдерлин[233] па, видимо из овог да вољење почива на мишљењу. О бесплодности пуке рефлексије (која мисли о мишљењу) говорили су многи философи, и Кант и Хегел. Шта је мишљење? - ту је дефиницију у смислу одговора тешко дати. ,,Мишљење о мишљењу развило се на Западу као логика,“[234] а она нам сад не може много помоћи, иако се појавила тзв. логистика као најспецијалнија наука Запада, тобож неки строги облик философије, промишља Хајдегер. Техничка је владавина и Дух ,,одгурнут“, резултати морају бити видљиви, корисност (прагматика) у таквом смислу је постала битна за већ дефинисане вриједности живота. Ниче је рекао да ,,пустиња расте,“ а пустошење - оно је горе од уништења и ,,јао оном ко пустињу скрива.“ Ничеове и Шпенглерове[235] ријечи су мишљене. Хајдегер каже да морамо скочити на тло на којем већ стојимо, и да је ситуација таква да је једно стабло сусретљивије у свом представљању[236] од човјека који је пред њим. Човјек маши, рекло би се. Зато је Ниче галамио у својим дјелима. ,,Сви они говоре о мени ... али нико не мисли на мене“ рећи ће његов[237] Заратустра, наводи Хајдегер.[238] Хајдегер трага за битним мишљењем. Мишљење се учи и пут је дуг. На универзитетима се и погрешно чује, често. Да нико од нас не мисли, опет потврђује Хајдегер, и од тог настаје магла, а не од неких појединих научника и мислиоца. Прави учитељ дозвољава само учити учење.[239]
,,Пред-стављање би могло бити посвуда владајућа темељна црта досадашњег мишљења.“[240] Овдје Хајдегер говори и о судбинским односима, такође о мишљењу које није историјско. И демократизација друштва говори о пропасти. А да је Кант значајан мислилац ,,такве похвале одоздо увијек су увреде.“[241]

Шта питати? Укупно су четири начина постављања питања о мишљењу, по Хајдегеру, почевши од запитаности: Што се зове мишљење?

1. Шта се именује појмом или рјечју мишљења? (или шта значи ријеч мишљење?) Она значи прије свега: памћење, захвалу и спомињање;
2. Шта се данас разумије под мишљењем? (Разумјети шта данашња наука мисли о мишљењу или још боље шта логика као органон каже о истом?) Ту је пријетећа лакомисленост;
3. Шта је све потребно да бисмо битно мислили? и
4. Шта нас то зове у мишљење? (Шта нас позива на то да мислимо или Шта нас зове мислити?). Ово питање, иако на четвртом мјесту, Хајдегер каже да се међу првим морамо запитати, и шта је оно позивајуће.

Прва три питања упућују на четврто. Многе су замке тзв, мишљења у којем или са којим смо. Морамо пазити и то да оно што је непровидно и неразумљиво уобичавамо називати ,,судбином“. Исто тако ,,Слобода ... није нешто само људско, као што није ни нешто само Божанско, још мање је она пука супротност њихова сусједства.“[242] Позив као послање такође чека да буде ваљано од нас мишљено. Многи нови појмови су са Хајдегером сад у игри. Морамо се отворити овом позиву, наводи Хајдегер, и кренути изворном начину мишљења старогрчког Логоса[243] па спомиње и Парменидово: ,,Нужно је казати и мислити да Биће јест.“ То Парменидово ништа нам конкретно не казује, ни о чињеници ни о суштини Бића, имамо празнину, али не смијемо је олако схватити. Ту скривену тежину није олако извагати, додаје Хајдегер. Многи грчки појмови, међу њима Логос и Ноус (Божански ум), објашњавани рационално кроз средњовјековну и нововјековну флософију, више су затамњени у свом значењу.
,,Оно што нас зове мислити даје нам мислити.“[244] А захвалност је ,,оно што заправо и једино ваља мислити.“[245] Мишљење је захвала и спомињање, али уз истинско мишљење које се пита да ли уопште мислимо. Оно упамћено треба промислити. Заборављање није тек незадржавање на нечему. Уз основно питање (Што се зове мишљење?) ми не смијемо прецијенити мишљење и морамо имати у виду да: Мишљење не води до научног знања, мишљење не доноси корисну животну мудрост, оно не рјешава свјетске загонетке и оно не даје никакву директну снагу за дјеловање, како то види Хајдегер. ,,Мишљење је најпретходније од свега претходног дјеловања човјека“[246] и оно је пуштање Пута да се појави. Ту нема утабаних стаза.
Поезија дира суштину, по мишљењу многих философа. Суштину поезије Хајдегер ће нам приближити на примјеру свог земљака пјесника романтичара Хелдерлина, који је и те како философичан у својим стиховима попут: ,,Поетско стваралаштво - То је најневиније од свих занимања; Човјек је много искусио; Пун заслуга, ипак пјеснички станује човјек на овој Земљи ...“[247] Он је за Хајдегера само један од пјесника, али је добар примјер. ,,Поезија ствара своја дјела у области језика и језик јесте њена материја.“[248] Језик је најопасније од свих добара дато човјеку, иако је најневиније од свих занимања Хелдерлину. Језиком је Биће у опасности од бивствујућег и ,,само тамо гдје јесте језик, јесте и свијет.“[249] Језик је догађај који човјеку даје његову највећу могућност Бића и са језиком, кроз разговор, човјек је много искусио. Богови нас приводе разговору.[250] Поезија прелази у безвремено и установљује оно што траје. Али и то што траје јест пролазно. Путем ријечи поезија непрестано установљује Биће. Наставља Хелдерлин о улози пјесника на овом свијету, чак и кад је већ давно пао у окриље ноћи лудила: ,,И муњу Очеву саму, сопственом руком; Хватамо и народу пружамо; Пјесмом заогрнут небески дар.“[251] Лудилом захваћен враћа се у мајчину кућу и признаје пишући пријатељу: ,,Трајно ме је захватила моћна стихија, небески огањ, и утишаност људи ... њихова ограниченост и задовољство ... и ја могу рећи да ме је Аполон поразио.“[252]
,,Неки народ је народ само ако добива своју повијест у налажењу свога Бога, оног Бога који га сили преко њега самога и тако га поново поставља у Биће.“[253] Сами трагатељи поново морају бити. Припадност народа себи је и припадност Богу, бити близу Догађању (грч. ереигнис) или Б(у)тку. Даљење је и близина.
Сем језика ,,човјек говори. Ми говоримо на јави и у сну. Говоримо вазда, чак и онда кад се не оглашавамо ниједном рјечју, већ само слушамо или читамо, па и онда кад посебно нити слушамо нити читамо, већ се умјесто тога бавимо некаквим послом или препуштамо доколици. Ми свагда говоримо - на овај или онај начин ... Ми свуда срећемо језик ... говорити о језику вјероватно је још теже неголи писати о ћутању. Расправљати о језику значи довести на мјесто његове суштине не толико језик колико нас саме.“[254] Кад кажемо да језик говори, Хајдегер ће се питати то шта је ГОВОР. Говорење је више него сама дјелатност органа за оглашавање, више је него гласовно саопштавање наших осјећања. Језик говори о нечем унутрашњем. Да ријеч бијаше прво у Бога, подсјећа нас Хајдегер из Јеванђеља по Јовану.
Пјесме су често измишљене. Именовање је оно које зове. Језик носи и износи до краја, каже Хајдегер, и они што лутају позвани су, ту Хајдегер мисли на пјеснике који су обдарени за умирање јер ,,у смрти се сабире највећа скривеност Бића.“[255] Пјесник (Хелдерлин) позива бол у своме стиху: ,,Праг се скаменио од бола.“[256] Овдје није присутна тек прошлост. Тако језик позивајући говори. И супротна поезији није проза, јер и проза је поетична, а не прозаична, мада је исто тако ријетка као и права поезија, све оно чисто говорено. Ријеч одговара у многоструком смислу, та ријеч је смртна. Пјесник указује на негдашња мјеста појављивања богова. ,,У самом казивању збивало се приближавање Бога. Казивање је било допуштање да се појави оно што су казиваоци видјели, јер су они то већ раније били погледали.“[257] И ту Хајдегер види бесконачну присност између људи и богова. А још скривенија је загонетка, нека показујућа потреба. И ,,ниједна ствар не може да буде тамо гдје ријеч недостаје ... Шта је ријеч да има такву моћ? Шта је ствар да јој је потребна ријеч да би постојала ... Постоји ли ишта што је за пјесника узбудљивије и опасније од односа према ријечи? Сумњам ... Двије тачке буде наду да послије њих слиједи исказ - Тражила је дуго и обзнанила ми: Тако нешто не спава овдје на дубоком дну.“[258] Те двије тачке отварају нешто и та необична драгоцјеност коју суђаја[259] тражи за пјесника, не налази је ова и растаје се с њим. Ово одрицање није пуко одбијање захтијева те, пјесник даље пјева: ,,Тако сам тужан научио одрицање: Ниједна ствар не може да буде тамо гдје ријеч недостаје.“[260] Дакле, кад ријеч недостаје ствар није на располагању. Но, казивање има и у одрицању, дешава се прекомјерна присност која као загонетка надилази наше моћи, она се не мора ријешити, довољно је њено читање. И таква ријеч постварује ствар, та ријеч допушта да ствар буде ствар. Па зашто је онда пјесник тужан? - пита се Хајдегер. Туга је притискала Душу и сад пјесник одрицање изражава као захвалност која ће му донијети и радост, дакле ,,туга провијава кроз само одрицање.“[261] Тајна је сад докучена и даљина је близу. Одрицање је од ствари, одрицање од саме подјеле на субјект-објект, тиме потрага за оним Једним из које су произашли, и ствар, и посматрач. Ријеч почиње да сија. Ријеч којом се казује је истовремено и ријеч за Биће, отуд пјевање и мишљење бивају сродни. Језик говори са собом, а као доказ Хајдегер нам наводи и Хелдерлинове ријечи у тексту с насловом Монолог, и овај наслов упућује на тајну језика да језик говори искључиво са самим собом. Прича с другим не значи да је прожета Логосом и близином. Једна од реченица поменутог текста је да: ,,Нико не зна управо за својство језика да се он брине једино о себи.“[262] И чудно је, наравно, како то језик може да брине, па још брине о самом себи. Дубина суштине језичке са тим је несагледива нам. Још. Језик је више од пуког алата за сналажење човјека у појавном свијету. Језик има и дубљу моћ по свему томе. И религије цијене језик. Високо.


2.5. Рат и дјеловање

Проблем је ума и проблем мишљења у облику и у садржини каквим их познајемо. ,,Хајдегер је често упућивао на то да је Први свјетски рат раскринкао европски ум у његовој немоћи и разоткрио крхкост традиције. У ратовима и догађајима 20. вијека Хајдегер је пак видио само вањске назнаке једнога слома и једне задаће која се одавно била поставила мишљењу и пјевању. Тако је цитирао једну ријеч из Горгеове оде Рат, из 1917. године: то су свјетлосни сигнали  - не вијести.“[263]
Неки рат увијек јесте, историјски и унутрашњи. ,,Већ данас човјек без уни-форме одаје утисак нечег нестварног, нечег што је необично и што не припада овој стварности.“[264] Не важи то, дакле, само за услове политичког рата. ,,Свјетски ратови и њихова тоталност већ су посљедице напуштености бића. Они теже обезбјеђењу стабилности сталне форме искориштавања. У тај процес укључен је и човјек који више не крије да је и сам најважнија сировина.“[265] У овим неким тенденцијама дошло се и до приближења нагона животиње са људским рациом, рећи ће Хајдегер.[266] Дичимо се и техником, као да никад такво нешто није ни било, а камо ли боље. ,,Посматрана с тог становишта, техника је организација недостатка, пошто се упркос свом знању односи на празнину бића.“[267] Свијет је несвијет за Хајдегера. У битном подручју воље за вољу ,,само пука акција неће промијенити свијет, пошто биће - схваћено као дјелатност и дјелање - свеколиком бивствујућем онемогућује приступ догађају.“[268] Исто то важи и за патњу. Земља остаје сакривена, њена Душа и Душа Свијета о којој су говорили стари.
Народну изреку имамо како мора стално да се ради. И мора. Али, шта је рад или шта је ваљано дјеловање, пита се Хајдегер, а питају се и многи други, чему рад служи. Има ли каквог отуђења или, боље још, има ли каквог заборава.  ,,Још ни из далека не размишљамо довољно одлучно о суштини нашег дјелања, дјелање познајемо само као изазивање видљивог учинка. Стварност учинка се оцјењује по његовој корисности у складу с постављеним вриједностима у друштву. Али суштина дјелања јесте ИЗВРШЕЊЕ. Извршити значи: развити нешто до пуноће његове суштине, довести га до те пуноће - продуцере. Зато само оно што већ јесте може заиста да буде извршено. А оно што прије свега јесте, јесте Бивствовање.“[269] С тим у вези је, Хајдегер каже, мишљење, однос човјека и Бивствовања, нешто најузвишеније. Прихватити нечију суштину значи марити за то, вољети. Није то оно безлично ,,СЕ“[270] о којем говори он у Битку и времену, то ,,СЕ“ којем је ситуација битно недокучива. По некима човјек се остварује у друштву (социјално), религијски према Богу, а философски се овај проблем испитује дубље теоретски спекулативно. Контемплативно[271] је ка Богу. Човјек није радна животиња, осим у случају слома или пустошења, наводи Хајдегер у ,,Мишљењу и пјевању“. Након овакве људске пропасти долази и нови почетак.
Суштину човјека Хајдегер види дубље него што је то садржано у појму ,,хуманизам“.[272] Он тражи брижљивост и строгост у казивању, његу слова. Језик мора изаћи на чистину Бивствовања са чим стижу и исцјељење и милост, а бијес надире злу.[273] И Битак станује у језику.
Право и посве предано бављење нечим не остварује се ни само радом ни радним прибором нити обама скупа, већ привођењем сврси утемељено у времености као смотрено бриговање по Хајдегеру. Да би изгубљена личност у свијету прибора могла збиљски прионути раду и баратати, она мора заборавити себе без неког водећег очекивања. Дакле, морамо приводити сврси. У поглављу о времену видјели смо да Ту-Битак прилази себи будућносно, право или неправо, али за вољу самог себе. Воља је неког Моћи-Бити за које Ту-Битак егзистира, и то само њега. Свијет јесте субјективан, али временски трансцендентан он је објективнији од сваког могућег објекта па, имамо екстатичко и хоризонтско јединство времености.
Живот човјека говори много о њему, тако и поступци неког философа. Хајдегеру замјерају што је '33. године дошао на позицију ректора Унивезитета у Фрајбургу[274] иако је већ наредне године, након 10 мјесеци службовања, дао оставку, јер имао је отпоре унутар колегија и унутар партије у покушајима обнове Универзитета изнутра. И ово је, дакако, дјеловање, и још у рату. Шутјело се о његовом повлачењу. Наставио је своје професорске активности, надзиран од служби, и о његовим списима (Платонов наук о истини, Предавање о Хелдерлину, Ректорски говор, итд.) се није смјело говорити. Науке и струке су већ од раније расцјепкане до непрепознавања, та распадајућа мноштвеност дисциплина се одржава још само техничком организацијом универзитета, па и ово Хајдегер наводи као један од разлога да покуша с побољшањима истог из позиције ректора. Он говори и о тзв. ,,негативној слободи“, слободи од труда да се упусти у дубља академска промишљања на универзитетима. У овом интервјуу се указује и на ,,Ректорски говор“[275] из те '33. године. Хајдегер је, дакако, заинтересован за национална и социјална питања у земљи гдје број незапослених прелази милион, залаже се за јачање Универзитета спрам партијске национал-социјалистичке науке и наспрам само техничке организације установе, да се та установа обнови из сопственог промишљања и тиме се стекне чврста позиција наспрам опасности политизовања науке. У Ректорском говору Хајдегер прокламује три стуба друштва: радна служба, војна служба и служба знања, с тим да ова посљедња, која је смислено прва по реду, освјетљава претходне двије. Један послијератни саговорник подсјећа Хајдегера да је он изрекао те фамозне '33. оно што му се највише и замјера: ,,Поуке и идеје нису правила вашег Битка. Вођа сам и једини јест данашња и будућа њемачка стварност и њен закон.“[276] Не пориче то Хајдегер, каже да је тад видио одређени историјски прелом, или нешто ново те, није то био само неки претварајући говор. Додаће и како је спријечио качење прогласа о Јеврејима на Универзитету, као и спрјечавање организованог спаљивања књига пред истим. О томе се ћути. Он је и даље имао жидовске студенте и био срдачан с њима док поједини од њих нису емигрирали. Не тек као злонамјерност, Хајдегер види и дубље разлоге клевета о њему, а преузимање ректората био је само повод таквих гласина, попут неких у вези с Јасперсом и Хусерлом, које Хајдегер демантује кроз овај разговор за Шпигл. Такође, пазио је и шта предаје јер оно што је предавао, каже, глупани, уходе и њушкала су другачије разумијевали, и нека су, потврђује он. Такође наводи и да се разрачунавао с национал-социјалистичким и свеукупним техничким свијетом. А техника баш тад је бујала, техника која није нешто што човјек држи у руци, он техником из себе не влада. Модерна техника није више оруђе, ми ,,још немамо пут који одговара суштини технике.“[277] И то што све тако технички добро функционише за Хајдегера је управо веома страшно, а то функционисање гони све више даљем функционисању, те техника човјека све више раскорјењује. Имамо још само техничке односе, наглашава он, а атомска бомба нам ни не треба јер раскорјењеност је ту. У пјесничкој Прованси подижу се ракетне базе, додаје. Спас би био у томе да мишљење и пјевање поново дођу до ненасилне моћи. ,,По нашем људском искуству и повијести, колико сам на сваки начин упућен, знам да је све битно и велико постало само из тога што је човјек имао неки завичај, отаџбину, и био укоријењен у некој предаји. Данашња литература, нпр. далекосежно је деструктивна.“[278] Хајдегер види једно свјетско кретање ка свемоћној техничкој држави. На питање шта ће спасити свијет од овакве ситуације, по њему ни философија то неће и каже: ,,Може нас спасити само један Бог ...“[279] и то да се у мишљењу и пјевању приреди спремност за појаву Бога или већ пропасти у суочењу са одсутношћу Бога. ,,Битак треба човјека за своју објаву, чување и обликовање.“[280] Дакле, по овоме, Битак или Бог су код Хајдегера. Мишљење не захтијева више од ,,по-ставља“ и философија прилази крају, рећи ће он у овом интервјуу. Но, и ово каже, да је другачијим мишљењем могуће посредно дјеловање, не непосредно, тј. да МИШЉЕЊЕ може да преобликује свјетско стање. Оно што могу философија и појединац јесте припремање држања себе за приспјеће или одсутност Бога. Али, улогу данашње философије преузеле су науке у које се и она сама раствара. Кибернетика[281] има водећу улогу, као неко друго мишљење. У предавањима из '56. године Хајдегер обликује у том смислу и спис ,,Шта значи мишљење?“ за који каже да је и најмање читан, што управо указује на знаке времена. Ником није до мишљења. Национал-социјалисте представља као људе врло неискусне у мишљењу, мишљењу које би било довољан однос спрам технике. И Американци су у истом проблему са својим прагматично-позитивистичким мишљењем, које подупире техничко. Прастаре предаје мишљења могле би се пробудити у источним земљама попут Русије и Кине. ,,Хелдерлин је за мене пјесник који показује у будућност, који очекује Бога,“[282] каже, јер нама не треба Источно већ европско искуство свијета. Унутрашња је сродност њемачког језика с језиком старих Грка по Хајдегеру. Сада, све већа рационалност свијета све мање пролази. Римско-латински преводи грчког су много тога уништили у језику да не можемо промислити ни основне ријечи грчког мишљења. Мишљењу треба наћи темељ, чак умјетници, писци, пјесници у сличној су ситуацији као и мислиоци. Свеопшти је проблем.
Вратимо се још мало дјелању код Хајдегера. Преузимање ректорске службе он такође представља неумољивим духовним задатком који стоји пред њемачким народом тог времена, позива студенте и професоре на најстроже самопромишљање из којег ће проистећи и самовлада. Све ово што се збива је у самопотврђивању њемачког Универзитета кроз изворну и заједничку вољу за његову Бит (Суштину). Свеколику науку представља као философију, а њен почетак је у античком грчком почетку. Ту ,,свако знање о стварима остаје унапријед изручено надмоћи Судбине и затајује пред њом.“ За Грке је теорија озбиљење највише праксе, аристотеловско гледање у саму суштину ствари. Грк није праксу прилагођавао теорији. ,,Наука је пропитујуће одолијевање усред бића“[283] при којем оно зна за своју немоћ пред судбинским. Наука је удаљена од свог почетка, прво хришћанско-теолошким, а затим и математичко-техничким мишљењем новог вијека. Грчка је наука велика, а тек какви су њени почеци, наглашава Хајдегер. Отуд позив на повратак изворима европског односно њихова њемачког бића. Мора се прихватити та стална неизвјесност свијета и од стране професора Универзитета. Ту је и повијесни задатак народа, који хоће себе сама, Хајдегер тако за њемачки народ види спас од Западног расула и пада у лудило, кроз ову истинску самоуправу Универзитета. Обје воље, професора и студента морају ићи ка јасноћи. Овај пут о којем се говори не може се остварити преко ноћи, наглашава Хајдегер, и Грцима је требало три вијека само за темеље. Сам појам науке мора се добро ишчистити, није само у питању стручност већ и БИТНОСТ (Суштинскост). ,,Себи самоме дати закон, то је највиша слобода. Много опјевавана академска слобода биће истјерана с њемачких универзитета; јер та је слобода била патворена, јер била је само негирајућа. Претежно је значила нехајност, произвољност накана и нагнућа, невезаност свеколиког дјеловања. Појам слободе њемачког студента биће сада поново доведен до своје истине. Из ње ће се у будућности развијати везаност и служба њемачких студената.“[284]
Како видјети дјеловање човјека иначе и са аспекта технике? Да, техника веома добро ради, и Хајдегер је због тога помало тужан. Техника је недостатак човјеку и сама се јавља, а човјек је не разумије као ни сама себе што не зна. ,,Свуда смо приковани за технику и лишени слободе, било да је страсно афирмишемо или негирамо.“[285]. Она је више нег уређај (лат. инструментум), а могла је бити и друкчија. Она као про-из-вођење, како Хајдегер каже, је прелаз нечег што већ постоји из скривеног у нескривено. ,,За Грке ријеч техне није значила ни умјетност ни занат већ ДОЗВОЛИТИ нечему, овоме или ономе, да се на овај или онај начин појави као присутно ... Суштина грађења јесте допуштање становања.“[286] С тим у везу Хајдехер доводи и мишљење.
Затим се ту долази до појма ,,поиесис“ као поетског начина откривања или раскривања (грч. алетхеиа) стварности. Техника је само начин тог откривања, по-ставље (њем. Ге-Стелл),[287] осим што је и средство. Често Хајдегер упућује на погрешност употребе језика и измјене значења битних појмова. ,,По-ставље није ништа техничко, није ништа машинско.“[288] Човјек је тај који је питан и позван да одговори, позван је да разоткрије оно што већ постоји. Егзактна природна наука је довела до чег је довела, у модерну технику чија је суштина још човјеку прикривена као управо његов недостатак. У човјековом раскривалачком позиву у свијету Хајдегер види Слободу дјеловања, али у подручју Судбине. Судбина је да се нешто мора разоткрити, то по-ставље, није судбина сама техника кава јесте. Судбина није у овом видљивом, могли бисмо слободно из овог закључити, није у предметном нити у начину догађања. Владавина по-ставља је та која је судбинска. Помало мистично подручје, да се признати. Отуд човјек има осјећај или се само прави да је господар свијета, тако човјек још не види своју суштину, он избива из ње, ек-сиситра, како би рекао Хајдегер. Дакле, по-ставље као судбина упућује човјека на раскривање већ постојећег и још необјелодањеног. Зато, по-ставље је опасно за човјека, а не техника. Судбина. Истинска је угроженост у суштини. ,,Али гдје је опасност, расте и оно спасоносно ...“[289] пјева пјесник Хелдерлин. Сад ,,спасити неку ствар значи унијети је у њену суштину да би се тек тако суштина довела до истинског сијања.“[290] Оно што траје означено је и Платоновим појмом Идеиа, потврђује Хајдегер, за њега антика говори много. Сам изглед је Еидос. Човјек мора да допусти да би се нешто разоткрило, и управо то допушталачко јесте оно спасоносно. Дошло се близу и умјетности. Због тог поиесис ,, ... пјеснички станује човјек на овој Земљи.“[291]


2.6. Окрет

Хајдегер својим списима и бројним предавањима, како каже, хоће остварити увид у ,,оно што јест“. За Парменида, што одавно знамо, то јесте Битак, а не-Битак није. У себи је сабрано стављање и названо, како рекосмо прије: ,,по-став“ (њем. Стеллен), кроз заборав је испостављање присутног стања (њем. Бестанд). ,,По-став пребива (вест) као опасност.“[292] Ту Битак себе угрожава у истини своје бити, ово остаје нам сакривено и ,,та прикривеност је оно најопасније опасности.“[293] То већ наговјештава да је техника средство у човјековим рукама, иако сад бит човјека иде, како нам се чини, под власт технике. Но, по-став као начин Битка може да се мијења. Већ има упут или судба, али ми сами себе упућујемо кроз тај упут (судбу). Догађање јесте важно, али битна је једино повијест из њене судбе. Техника неће бити оборена неком судбинском мијеном, јер бит технике је Битак сам, а човјек није господар Битка, иако се преко човјека може управити мијена. Бит човјека се мора отворити према бити технике, тј. тражи се битан однос према техници. Бит Битка је оно што је достојно мишљења. Морамо ,,ићи на руку бити Битка.“[294] Мислећи се пребољева упута или судба Битка, по-став. Бит по-става је опасност јер се Битак њиме окренуо ЗАБОРАВу. Пошто ,,у опасности влада ово још непромишљено себе-окретање ... у бити опасности скрива се зато могућност некаква ОКРЕТА“[295] којим истина бити Битка заиста свраћа у биће. Али, тај ОКРЕТ долази само онда кад се та скривена опасност и опази као опасност, што она и јесте. За долазак окрета ,,кад и како се он судбински стиче, то не зна нико.“[296] То знати, Хајдегер каже, било би погубно. Човјек изгледа и стара се за истину Битка као ,,пастир Битка“ и очекује судбинско. Сама опасност је и оно спасоносно кад су из исте бити. Дакле, спасоносно је оно што Истину чува. Окрет долази ненадано, у њему ,,се ненадано расвјетљује чистина (die Lichtung) бити Битка. Ово нагло себерасвјетљење јесте бљескање (das Blitzen)“[297] што је сопствена свјетлина. Повратак је у Битак сам. Дакле, бит технике је по-став, а повратак у оно што јест је догађање (Er-eignis). Само Битак Јест. ,,Бљескати према ријечи и ствари јесте: гледати.“[298] И у том гледању све је сачувано, и скривена тама његова поријекла. У истини свијета човјек гледа у очи Божанског. ,,И Бог јесте, ако јесте, биће у Битку.“[299] Ми ,,спознајемо како у испостављању стања остаје ускраћена Истина Битка као свијет.“[300] Оно што је само техничко никад не доспијева до бити или суштине технике. О самом Богу не одлучује се из наше позиције или позиција религије већ ,,из констелације Битка и унутар ње.“[301]


2.7. Заборав себе и смрт

,,Човјек је повратник ... стражар истине Б(у)тка“[302] Човјек није ни субјект ни објект, он је догађај (повијест) што припада Б(у)тку, предан је у одговорност и стражарство, а по томе и у нужности догађања. Историја је та која шири илузију овладавања стварношћу, и она је субјективна. Хајдегер човјека види тако као туђинца. И смрт је нека надолазећа могућност по Хајдегеру. Шта он мисли под ,,посљедњим“ када каже: ,,Оно посљедње је најдубљи почетак.“[303] Ту-Битак је у својој бачености, али и у својем ,,моћи-бити“ ЗАБОРАВИО себе. Заборав је неправа билост. Екстаза има карактер наступања прије од тог самог себи застртог или прикривеног. ,,Само човјек умире. Животиња скончава,“[304] рећи ће Хајдегер.
Човјек није само Бивствовање у свијету и брига, већ је и Бивствовање ка СМРТИ, и то свакодневно Бивствовање ка смрти.  ,,Свршетак Битка-у-свијету је смрт.“[305] Ту-Битак постоји као Цјелина и отуд моћи-бити-цијелим неког бића. ,,У Ту-Битку је, докле год јест, увијек још ненамирено нешто што он може бити и бит ће ... свједочанство о једном правому Моћи-бити даје савјест ... и ... право Моћи-бити-цијелим уједно постаје видљиво као модус БРИГЕ“[306] ,,Та нецјеловитост значи неку ненамиреност Моћи-Бити ... Докле год Ту-Битак јест као биће, он никада не постиже своју читавост. Али ако је стекне, тада добитак постаје губитком Битка-у-свијету уопште. Као биће он се тада више не да искусити.“[307] Егзистенцијални је појам смрти и блиско у вези с онтолошком карактеризацијом Ту-Битка за Бити-завршеним. Дакле ,,постизање читавости Ту-Битка у смрти уједно је губитак Битка самога ... и ... зар отићи из свијета не казује изгубити Битак-у-свијету? ... биће које још преостаје не представља сушту тјелесну ствар.“ [308] Чак и леш Хајдегер не види више него пуку постојећу без-животну ствар. Умрли је више од бриговања и приручног. Битак према мртвом се односи још дубље. Смрт као губитак искушавају они који су преостали, али саму смрт која је умирање других ми не искушавамо. ,,Нико не може с Другог скинути његово умирање.“[309] Смрт је увијек моја, рећи ће Хајдегер. Смрт није догађај већ је феномен који ваља боље означити. ,,Одлазак Ту-Битка из свијета у смислу умирања ваља разликовати од одласка из свијета само живога. Завршавање живога захватамо терминолошки као СКОНЧАВАЊЕ.“[310] Ненамиреност нам даје карактер приручнога. Ненамиреност не значи да већ не постоји цјелина и с тим у вези Хајдегер прави алегорију с мијенама Мјесеца гдје ,,Мјесецу још недостаје задња четврт, да би био пун ... Незрели плод иде у сусрет својој зрелости и ... са зрелошћу се плод довршава“[311] Завршити значи престати као што киша престаје или кад престане пут то престајање га и одређује. ,,У смрти Ту-Битак није ни довршен, нити је напросто нестао нити је поготову постао готовим или као приручно цијели расположивим.“[312] ,,Смрт у најширем смислу јест феномен живота. Живот ваља разумјети као врсту Битка којој припада Битак-у-свијету.“[313] Такође ,,егзистенцијална интерпретација смрти слиједи прије сваке биологије и онтологије живота.“[314] И ,,као темељно устројство Ту-Битка бијаше изнијета на видјело брига.“[315] Има могућност и то ,,моћи-разоткрива фактичну изгубљеност Се-личности у свакидашњости.“[316] ИСТРЧАВАЊЕ је у то једно ,,моћи бити“ и ,,Ту-Битак може бити заправо он сам ако се сам од себе оспособи за то.“[317] У Битку при смрти битно се јавља тјескоба и страх као кукавичлук пред истом. Слобода за смрт је тјескобна. Моћи-бити у егзистенцијалној структури се посвједочује кроз савјест која има егзистенцијално-онтолошки темељ. ,,Путем ДОКУЧЕНОСТИ је биће које називамо Ту-Битак у могућности да буде своје Ту.“[318] Ко је изгубљен у СЕ он мора прво пронаћи себе. ,,ЗОВ прекида ослушкивање СЕ од стране Ту-Битка, при којем он свагда пречује себе“[319] кад је незаокупљено буком двосмисленог наклапања. ЗОВ зове без буке и без наклапања, он не даје ослонца знатижељи. ,,У тенденцији зова да докучи, лежи моменат ударца, упорног дрмања из сна. Зов зове из даљине у даљину. Погађа онога ко хоће бити враћен.“[320] Зов је, дакле, карактер савјести, којим бива погођена СЕ-личност. Савјест као зов бриге ,,никад не планирамо ми сами, нити га изводимо намјерно. Оно зове супротно очекивању и чак против наше воље. С друге стране, зов засигурно не долази од неког Другог ко је са мном у свијету. Зов долази из мене, па ипак поврх мене[321] ... зов говори у неугодном модусу шутње.“[322] У исто вријеме Ту-Битак је и позивач и позвани, ПОЗВАН свом највластитијем моћи-бити. И само зато што је у основи свог Битка Ту-Битак брига, могућ је тај зов САВЈЕСТИ. У Ту-Битку се појављује и идеја КРИВЊЕ. Она није могла бити наметнута, каже Хајдегер, бити КРИВ је могуће без повреде јавног закона и тражи се некакво ПОРАВНАЊЕ. И Кант је, по Хајдегеру, моралност видио даље од морала корисности и еудаимоније. Наравно, све ово може се довести и у везу с религијским виђењем свијета и Бога.



3. БИТИ ПРАВИМ

У Битку је слободност за властито моћи бити, ту Хајдегер потврђује могућност Слободе и поред постојања судбинског. Но, зашто бивамо уопште, он се пита, одговора ту као да нема или се одговор питањем нуди и као да није за појмовно формулисање. У времену човјеку измиче оно бесконачно и безвремено. И ,,ужасно је оно које све што јесте ставља изван његове пређашње суштине.“[323] Како доспјети до ствари? ,,До ствари по-себи доспијевамо тек пошто је наше мишљење досегло ствар као ствар.“[324] Видимо да Хајдегер мишљење сматра и те како моћним. Оно стварно код неког суда, нпр. крчага, јесте обликована празнина за хватање течности. А ,,наука претвара крчаг-ствар у нешто ништавно ... научно знање присиљава.“[325] И тако ,,ствар није у близини,“[326] ми смо је удаљили.
Није Љубав покретачка снага повратка себи ил' суштини код Хајдегера, неки ће му и то замјерити, нпр. Шелер, који види управо Личност на мјесту Бића са властитом Суштином, не, никакве поноре, стријепњу или бригу на томе путу. ,,Личност као средиште суштине и средиште чинова лебди над својом повијешћу, а ипак се само у њој и помоћу ње може експлицирати и обликовати и остварити.“[327] Збуњује или иритира и то многе мислиоце што Хајдегер у самом почелу бићевности или остварењем човјека пред ничим види опет Ништа. Ипак, Шелер ће похвалити највишом оцјеном Хајдегерово дјело ,,Битак и вријеме“.
Кривост Ту-Битка води у ништавност и баченост се мора преузети и бити онаквим каквим се одувијек било. ,,Самом СЕ ситуација је битно недокучива ... и ... одлучност је само у правости.“[328] Не може се из осредњости или пак неким удобним животом модерна човјека постићи то прижељкивано остварење у суштинском себи. Кант гријеши онтолошки видећи личност тек као унутарсвјетску, рећи ће Хајдегер, а још увијек се на исти начин уграђују теоријски и практични ум један у други. Но, ни Хајдегер не мисли да брига мора бити утемељена у некој личности, она је егзистенцијалност и самосталност у другом смислу, код Ту-Битка у пропалости и у несамосталности. Такође, потпуно разумљена структура бриге доводи до индивидуалности.
Нама кажу родитељи, школа, религија ... Буди добар, буди прави, итд. Шта је добар и шта је прави, и то нам се све наброји тек лако, а дубина говори нешто друго, има терет и има празнина. Философска су свуд питања. Уз то и живот захтијева своје. Као неко тематско биће ми смо у свијету, од бриге преко фактичности, до пропасти и Ту-Битка, са Хајдегером. Уколико није нека оствареност, а и тог има, тражи се неки бар ,,предвидик“ и фундаментална онтологија тражи дубоко прикривену нам изворност. У унутарсвјетској егзистенцији, па и прије ми имамо то ,,моћи бити“, али и ,,моћи бити правим,“[329] које указује на ту неку изворност у постојању. Ту ништа не може бити наметнуто ни онтолошки измишљено. Ту-Битак сам мора на ово указати ка самом Битку. И ту је појава САВЈЕСТИ, модус БРИГЕ, који морају рачунати с временом. Ту су и извори вулгарног рачунања тог времена. Нацрт неког смисла може да се изведе управо у њему (времену) па је временост онтолопки смисао бриге кроз свакидашњост и повијесност. Ту-Битак егзистира за вољу себе, како би рекао Хајдегер, Ту-Битак има тако увијек нешто испред себе као ,,моћи бити“, јер се појављује као нецјеловит. Докле год је Ту-Битак као неко биће он не постиже своју читавост, а кад је стекне тад добитак постаје губитком Битка у свијету уопште и као биће се више не да искусити. Тражи се Цјелост и оно ,,испред себе“ се не да избрисати као битни структурни момент бриге. И Цјелина се више не да искусити као биће.
          

3.1. Тренутак и разумљење

Разумљење код Хајдегера игра огромну улогу, оно није неко тематско захватање, разјашњавање ни поимање, већ фундаментални егзистенцијал. ,,Ту-Битак, разумјевајући, увијек некако зна на чему је са самим собом.“[330] Потребна је нека докученост. Можда ,,тренутак“[331]? Оно што је активно код Хајдегера је означено екстазом и једном ТАЧКОМ у времену која разоткрива постојање лажног феномена или вулгарног поимања времена. Али овај ,,феномен тренутка начелно не може бити разријешен из сада. САДА јесте временски феномен, који припада времену као унутарвремености: то је оно сада у којему нешто настаје, пролази или постоји. У тренутку се ништа не може догодити“[332] и он даје тек сусрет с приручним или постојећим у времену. ТРЕНУТАК је тај који је права садашњост, а неправо је осадашњавање формално разумљено. ,,Неправо се разумљење овремењује као осадашњујуће очекивање“[333], а екстатичко је јединство и с њим одговарајућа билост. ,,Заборав као неправа билост односи се тиме на бачени, властити Битак; она твори временски смисао врсте Битка према којем најприје и нејчешће јесам био.“[334] И само на основу овог заборављања могуће је неко памћење међу унутарсвјетским бићима код којих је очекујуће осадашњивање, она бића која нису једнака Битку. Памћењу одговара и неко непамћење.
 ,,Разумљење никад не лебди у ваздуху, него је увијек чувствујуће“[335] које је темељено на некој бачености. ,,Расположење“ је оно које се обраћа властитом и одвраћа се од њега, оно које се овремењује у феноменима страха и тјескобе, за Хајдегера.


3.2. Истина / умјетност

Шта је Истина? Постоји ли? Многа су питања око Ње. ,,Истина је велика презиратељица свега истинитог, јер оно одмах заборавља истину.“[336] Она је повијесна и увијек бива. Имају многи и одговори. ,,Оно истинито је оно најбивствујућије. Бивствујућији од сваког бића је сам Б(у)так ... Исправност је незаобилазан изданак истине. Гдје исправност предодређује идеју Истине, затрпани су сви путеви према њеном искону.“[337] Догађај је тај који носи Истину, код Хајдегера. Б(у)так. Дакле, питање о Истини је питање и о Б(у)тку.
О истини се говори дуго у философској традицији као о нечему што је увијек исто, само име о том говори, док свијет појаве се непрестано мијења пред нашим очима. И ово је раскринкано са старим философима, питање мноштва и Јединства, питање Ума, Душе, питање разума и свијета сјенки, питање Добра и самог Бога, али и питање заборава. 
Рационално се највише питамо, али рационално нам је много тог и неодредивог, умјетност помаже. И сам Бог. Истина шта је? - можемо се бар питати, та питања воде и до супстанце па, Хајдегер ,,из посљедњих марбуршких предавања“[338] наглашава како Лајбницова монада није математичка већ је метафизичка тачка, она је посебно неко један, али је и цјелина, нема дијелове, то је изворно проста сила и могућност, сколастичка потенција и с њом тежња. Лајбниц још разматра бинарни код[339] на чијем принципу је заснована и данашња дигитална технологија. Ту Хајдегер проналази идеју Бивствовања, конститутивно с Ту-Бивствовањем, а ,,одређивање идеје Бивствовања уопште јесте тежак и посљедњи проблем“ за Хајдегера.[340] Лајбниц ће као и Декарт кренути исто од субјекта, који је двојак: Бивствује и разумијева. Супстанција је уједињујућа, мора бити, и Хајдегер се пита шта она то уједињује. ,,Зато монада у својој метафизичкој суштини, није Душа већ обрнуто: Душа је могућа модификација монаде ... а ...представљање и стремљење припада структури тежње ... Суштински извор разноврсности треба видјети у тежњи као таквој ... тежња као унапријед превазилазећа ... монада је супстанција“[341] код Лајбница она је по природи активна, док прелаз са тежњом у коначно је већ пасивност, и иначе ништа друго не би могло бити без тежње ни активно.
Она је свијетлећа и помало мистична, Истина, у свијету појавног. Питање је о Извору. Умјетност није роба која се шаље ,,као угаљ из Рура и трупци из Шварцвалда ... јер је умјетничко дјело још и нешто друго осим стварског елемента ... Дјело је симбол.“[342] Хајдегер даље напомиње како се устежемо за много шта да кажемо да је ствар, за Бога, човјека, срну на пропланку, за бубу у трави, итд. Ствар не треба гледати сувише апстрактно нити је превише приближити на основама оног што тек чулно опажамо. Једно је празно, а друго је претјерано покушавање, и ,,у оба случаја ствар ишчезава ... Самој ствари мора бити допуштено да остане самостална.“[343] У том смислу ми не можемо имати повјерење у ствар која је представљена обликованом материјом. ,,Форма и садржај јесу најпотрошенији појмови, под које се може подвести све и свашта ... не смијемо насилно да крчимо себи пут к стварском карактеру ствари.“[344] Материја и форма имају дубље поријекло, творевина се хаба и троши, али нека Истина се ту већ сама ставља у дјело, речено хајдегерски: дешавање је Истине у дјелу. Да је дјело копија нечег што већ заиста постоји Хајдегер показује примјерима пјесничког израза гдје се НЕ дочарава нека ствар нити се говори о њеној историчности већ управо се даје надвременска Истина. ,,Умјетност је Истина која себе поставља у дјело ... то је дјело које допушта самом Богу да буде присутан, и на тај начин сам Бог ЈЕСТЕ.“[345] Код пјесника ријеч се не троши, сликар такође не троши боју већ оне постају више од оног што пред нама јесу с том умјетношћу. ,,Истина данас и већ одавно значи сагласност сазнања са ствари.“[346] Не слика Ван Гог нешто постојеће вјерно кад слика старе ципеле већ даје једну много садржајнију причу, као, нпр. све оно кроз шта су прошле те исте ципеле. Ствар као практична ствар је у овом случају потрошена за човјека, али је Истина некако изашла на видјело. Хајдегер нас кроз разматрање овог проблема враћа старогрчким појмовима: техне, поиесис и алетхеиа, односно знати како дозволити истини да се сама разоткрије, јер она претходно већ постоји негдје ИЗА[347]. Кад наука тако дође до Истине она је већ философија, каже Хајдегер, а и то каже, да ,,језичко дјело, поезија у ужем смислу, има повлашћено мјесто међу умјетностима ... суштина умјетности јесте поезија. А суштина поезије јесте заснивање Истине.“[348]
Хајдегер критикује здрав разум као онај који површно расуђује, и исти ,,ЗДРАВ ЉУДСКИ РАЗУМ ... стално захтијева опипљиву корист и устаје жустро против знања о суштини бивствујућег, које се суштинско знање одавно зове философија. Здрав људски разум има своју нужност; своја права он брани оружјем које само њему припада ... Међутим, философија никад није у стању да оповргне здрав разум, јер је он глув за њен језик. Нити она смије пожељети да то уради, јер је он слијеп за оно што философија поставља пред свој суштински поглед“[349] Многолике су истине животног искуства, али нас овдје занима суштина свеукупне Истине, или оне увијек истините, барем неке најистинитије, ако уопште и постоји. Некад нам се слаже само став, не и ствар. Исказ смо означили Логосом па више није однос између ствари и ствари већ исказа са ствари, поручује Хајдегер, тражећи тако мањкавости аристотелског органона (логике) за философију. Рећи ће зато да ,,истина / истинитост изворно не борави у ставу.“[350] Суштину истине Хајдегер ће видјети у СЛОБОДИ или у отворености понашања, и у таквој исправности исказа која је дата човјеку на располагање. На питање да ли је отвореност најпразније од празнога Хајдегер нам даје примјер с унутрашњости једног пехара која није ствар нити било која већ управо носећа празнина, која је, иако празнина, одредбена и утицајна, и ,,припада самом Битку.“[351] Празнина код Хајдегера је нешто посебно, она је ,,једнако тако и заправо пунина још-неодлученога, о чему ваља одлучити, оно без-темељно, што упућује на темељ, истину Битка.“[352] Неистина, притворност, лаж  и слично сами отпадају од истинитости. Дакле, суштина истине код Хајдегера јесте Слобода, која значи оканути се бивствујућег (бића као предметности) у смислу да тек тад имамо посла с бивствујућим. То није ни пуко искориштавање већ имање посла с отвореном облашћу ,,у коју улази свако бивствујуће доносећи ту отвореност, такорећи, са собом[353] ...  и то ... остављање на миру, односно слобода, јесте по-себи из-лажуће, ек-систентно.“[354] Дакле ,,слобода је имање посла са разоткривањем бивствујућег као таквог,“[355] ек-систентност или оно ТУ што ЈЕСТЕ. ,,За човјека се чува дуго неутемељен суштински темељ, захваљујући којем је он кадар да ек-систира. Ту егзистенција не значи егзистенција у смислу појављивања или ту-бивствовања (предручности) бивствујућега.“[356] Бивствујуће у цјелини јесте физис по Хајдегеру, природа која ни нема историју, има је само ек-систентни човјек. ,,Као остављање бивствујућег на миру, Слобода је испуњење и довршење суштине Истине у смислу разоткривања бивствујућега. Истинитост није обиљежје исправног става који људски субјект изриче о објекту, и који важи негдје, не зна се гдје ...“[357] Неистина је скривање које још не допушта, и опирање суштини истине јесте блудња. Наш заборав је постао тајном. О Истини се пита философија док је ,,здрав разум“ за несумњиву очигледност бивствујућег, дакле, много плиће гледање на ствар. Суштина је додјељена философији и она је задужена за расвјетљење или чистину, које Хајдегер означава старогрчким појмом алетхеиа-е.
Кад хоће рећи кључну ствар и Истину о свијету Платон даје алегорију с пећином у спису ,,Држава“, чему Хајдегер у ,,Путним знаковима“ додјељује посебно и значајно мјесто. Хајдегер тумачи да је пећина ,,мјесто нашег становања које се (сваког дана) открива нашем погледу док гледамо около“.[358] Људи су испод небеског свода, пећинског стропа, ватра изнад је Сунце, људи су везани за земљу, оно што их окружује њима је стварно, а то је Хајдегерово бивствујуће или сјенке предмета које људи носе (код Платона). Изгледом (грч. еидос) свака ствар показује себе као истински бивствујуће бивствујућег. То стварно је у свјетлости Идеја, а опипљиво јесте сјенка истог те ствари. ,,То што је најближе, а што је ипак налик на сјенку, свакодневно држи човјека заробљеног. Он живи у затвору и оставља све Идеје иза себе.“[359] Сунце је слика Идеје свих Идеја. У пећини је мнијење, као преовлађујуће или опште мишљење људи у навици. Прелазак из пећине на свјетло и обратно захтијева да се очи сваки пут привикну ,,да се прије свега другог Душа у цјелини преокрене.“[360] Није ту ствар тек о кућном и школском васпитању и образовању. ,,Паидеиа значи вођење цијелог човјека к преокретању његове суштине“[361] односно прелажење у паидеиа-у. Томе одговара и њемачка ријеч за образовање - билдунг. Образовање, по Хајдегеру, значи двије ствари: развијалачко утискивање и утискивање карактера према прото-типу. ,,Алегорија пећине усредсређује своју објашњавалачку моћ на то да нас учини способним да видимо и знамо суштину паидеиа-е помоћу конкретних слика испричаних у причи ... алегорија пећине илуструје суштину образовања“[362] Слобода се постиже тек на трећем степену и није довољно само скинути окове већ ће бити потребна стална навикнутост на прави изглед ствари и непрекидност у томе. Јако свјетло. Затим, онај који се враћа је ослободилац и као такав угрожен могућношћу да буде убијен, што је и судбина Сократа, поретком ствари у пећини. Такође, заробљеници се опиру ослобађању. Идеја је чисто сијање о озглед који даје поглед у оно што је најприсутније. Идеја свих Идеја јесте Платоново највише Добро, којег брани и Хајдегер.


3.3. Страх, тјескоба, одлучност и скок

Страх је један од модуса чувствовања, потврдиће Хајдегер, а ,,само страховање јест допуштање које даје-напасти-се.“[363] Страховање се такође тиче и других па говоримо о страховању за њих, што не мора бити обавезно и сустраховање или скупа-страховање, речено хајдегеровским језиком. ,,Страховање је пред неким“.[364] Страховање пред је увијек неко страховање за, али има и ТЈЕСКОБА (СТРИЈЕПЊА) која није страшљивост већ темељно чувствовање што доводи Ту-Битак пред његову највластитију баченост, открива неугодност свакодневно присног Битка-у-свијету. Многи други философи, пјесници и мудраци управо на овом мјесту видјеће Љубав. Хајдегерова анализа каже да се два феномена: страх и тјескоба, на неки начин поклапају. ,,У тјескоби докучена безначајност свијета открива ништавност онога у чему је могуће бриговати ... Тјескоба зебе за голи Ту-Битак. Она води натраг према чистом Да-Јест“[365] ,,У стријепњи кажемо неко се осјећа нелагодно ... Стријепња открива Ништа ... Стријепња нас оставља да висимо зато што изазива измицање бивствујућег у цјелини ... Стријепња нам одузима моћ говора.“[366] Ово ће критиковати други философи, нпр. на мјесту стријепње философски антрополог Макс Шелер види Љубав и Ерос, то никако не може бити бјекство, као што је код Хајдегера.[367] Да се Личност сама пред собом скрива или не скрива кад је нема да се потом тражи у времену, сложиће се Шелер, али то предавање себи јест у Љубави, што није случај за Хајдегера. Личност актуира своје диспозиције и тражи мјеру свог само-остварења, у предавању тако себи је и самореализација.[368] ,,Јединство теоретског и практике почива у Љубави, НЕ у бризи, која је стално повијање личности,“[369] потврдиће Шелер.
,,Наука не жели ништа да зна о Ничему,“[370] а уједно желећи себе изразити иста се такође и позива баш на то Ништа. ,,Како ствари стоје с Ничим. Наука га одбацује као оно чега нема?“[371] Хајдегер тврди: ,,Ништа је изворније од није и од негирања.“[372] Та изворност допире до тамо чак гдје нема ни појма. ,,Без изворне очигледности Ничег нема самобитности ни слободе ... Ту-Бивствовање значи унесеност у Ништа“[373] које припада самој суштини по Хајдегеру. Да су чисто Бивствовање и чисто Ништа једно те исто, став је и Хегела, и Хајдегера. Зашто пак уопште нешто не Ништа, пита се Хајдегер. Бивствујуће је предикативно одређење па се он пита ту и о суштини разлога.[374] Стиже се чак до Логоса у онтолошком значењу, као разумијевање Бивствовања. То је област и трансценденције, то онтолошко. Идеје Ума разликују се од појмова разума, рећи ће Кант, а све то налазимо и много прије њега, код Платона и старих. Хајдегер је за истинску близину и моћ слушања према другом, за жртвовање јаства зарад аутентичног сопства.[375]
Сад долазимо и до СКОКА. Тјескоба је та која држи тренутак приправним за СКОК, и она се не губи у нечем о чему је могуће бриговати као што је случај са страхом. Тјескоба води ка изворној билости, и не брига за нешто одређено у свијету, за неку емпиријску или објективну ствар. Тјескоба извире из будућности, а страх из изгубљене садашњости.
Противфеномен тренутку је ова садашњост која је свугдје и нигдје кроз Ту-Битак, а ТРЕНУТАК ,,доводи егзистенцију у ситуацију и докучује право Ту.“[376] Ни виђење није тек замјећивање од стране тјелесних очију већ је пуштање сретања у некој садашњости, екстатички хоризонт унутар којег отјеловљено биће може бити присутно, хајдегерски.


3.4. Слобода и судбина

,,Нужност нужде. Чије? Самога Б(у)тка, који свој први почетак мора изнијети на отворено другим почетком и тако га превладати.“[377] Баченост је самог себе. У тој првој отворености као смјелости стварања јесте и оно СЛОБОДНО. Ти слободно је против бића и припадно Б(у)тку. Ту-Битак је темељ човјека и Хајдегер поново пита: ,,Ко човјек јесте.“[378] Алетхеиа као отвореност Бића је исконскија од питања физиса, и одријешена од сваког бића, она је попут мјеста платоновске Идеје или пак архетипа.
Човјек живи између прошлог и будућег, он подлијеже и различитим спољашњим притисцима губећи Слободу која му је дата. Неаутентично није спасоносно, оно не прихвата само себе. Модерност се окреће самодовољности но, по свему судећи ријеч је о ИЛУЗИЈИ. У истом смислу Хајдегер посматра технички свијет данашњице у којем је сакривена дубоко суштина судбинског постојања у по-ставу.[379] Такође у вези с тим је и умјетност као додир човјека са суштином са чим Истина стављена у дјело Сија.[380] Ми можемо овдје препознати и неке неоплатонизме (нпр. Плотина), али ни не морамо. Човјек је позван да изнесе Истину на видјело и Хајдегер препоручује једино овај начин раскривања, односно, познавање начина (грч. техне) како да се Истина пред нама судбински појави. Но, човјек као да не зна, он понекад спава, понекад бјежи. Суштина је сакривена, по Хајдегеру, у том судбинском, које нам је и теже за објаснити.
Склањање Истине је у Ту-Битку, отуд човјек пастир Битка, рекли смо прије. Умјетност је посљедица тог склањања.[381] Ту није само произвођење већ и сусрет. Философија доводи на видјело и подиже у срце, а наука тек производи прибор. Философско сазнање је битно сазнање о Битку, на неки начин то је и Хајдегерова прича о самом Богу. Кад се пита о темељном има и измакнуће, происхођење је са шутњом, није логика, али извире из истог извора као и ЈЕЗИК. Из бивајућег Искона. ,,Темељно искуство није ИСКАЗ, реченица ... него држање суздржаности до себе ... из које извире нужност ОДЛУКЕ. Кад та суздржаност долази до ријечи, оно казано увијек је догађај.“[382] Ко тражи већ је  нашао, обузимање је нађенога то тражење код Хајдегера. Одлука се мора доносити и то је ,,нужан облик проведбе слободе.“[383] Слобода је тако способност и каузална. У одлуци оно НУЖНО, што лежи прије чина, сеже далеко преко њега. Ми судбинско, чини се, можемо избјегавати, али оно нас прогања све док се не испољи у својој истинитости, макар у којој форми и макар у којој позицији простора и времена оно било. Тако се чини.
НУЖДА није мањак и зло, нит' нешто немило, а то нам прво пада на памет, јер безнужност цијенимо увијек као добро. У оном чему припадамо скривено смо принуђени.[384] То Нужно је право будуће и надмашује сваки тзв. напредак јер ,,испада из разлике зла и добра и измиче сваком прорачуну.“[385]


3.5. Опуштеност

Мишљење је за Хајдегера покрај пута, обичног пољског пута који сија отвореношћу чистине, обичан предјел. То природно и физичко нам омогућује самосвијест, изворнији приступ ствари као ОПУШТЕНОСТ и отвореност је за Тајну. Ова метафизика срца није с оне стране већ је управо ,,ово“. Пољски пут нам тихо води ногу стазама завојитим. У складу је с временом кад Хајдегер каже да човјеку растресеном и без пута у уши упада бука апарата. Ведрина је капија до Вјечности и гори Душа, а говори цијели свијет и сами Бог, рећи ће он. У овом случају одрицање не отима ништа него даје. Захваљује се Хајдегер зато путу и свом завичају.
Приговор пољског пута је Хајдегеру потпуно јасан, каже: ,,Говори ли Душа? Говори ли свијет? Говори ли Бог?“[386] ,,Али при-говор пољског пута говори само док постоје људи, који, рођени у његовом ваздуху, могу да га чују. Они су послушници свог поријекла.“[387] Нека близина се тражи и присуство. ,,Присуство Мајстора у дјелу јесте једино право присуство. Што је неко већи Мајстор, то потпуније његова личност нестаје из дјела.“[388]

У поретку ствари мишљење и  не мора бити у самом врху, онтолошки, што не значи да нам мишљење није неопходно на дијелу нашег пута ка вишем но ,,данашњи човјек је у бјекству пред мишљењем. Ово бјекство од мисли темељ је за без-мишљеност.“[389] Мало је то за човјека, рекло би се и слутимо исто то да ,,човјек мора моћи да се из дубине завичајног тла издигне у етер. Етер овдје значи и слободан ваздух високог неба, отворено подручје Духа.“[390]

Хајдегер говори о сраслости с тлом. Ово држање са ,,Да“ и ,,Не“ према техничким стварима он назива ,,опуштеност“. Смисао техничког свијета, по Хајдегеру, се скрива и наше ,,држање на основу којега смо отворени за смисао који је скривен у техничком свијету ја називам отвореност за Тајну,“ рећи ће. ,,Опуштеност према стварима и отвореност за Тајну припадају заједно.“[391] То учитељ назива остати будним. Опуштеност није само пут већ је и кретање. Ми јесмо и нисмо, између смо Да и Не, а између је нека врста чекања, не очекивање. И прилажење је даљини.


3.6. Крај философије и задатак мишљења

Не види Хајдегер философију као револуционарну снагу већ је види само као ствар неколицине. Осим тога још каже се: ,,Пошто метафизика није садејствовала у припремању револуције, њу стога ваља одбацити - То је исто толико духовито као када би неки хтио да каже: Пошто се помоћу столарске тезге не може летјети, њу би стога ваљало одстранити.“[392] Философи су они који преобраћају и преображавају себе, али и свијет, на један други и суштинскији начин, јер космос је стваралачки, и Душа је. Истина је да по својој суштини философија ,,не чини ствари никада лакшима, него само тежима.“[393] Као таква философија отвара путање и видике судбинског знања о истини постојања. У неким другим смисловима ја видим и рехабилитујућу улогу исте. Оно што се предаје у школама Хајдегер не назива философијом већ је то ,,у најбољем случају само философијска наука.“[394] Судови су уходани и искуства тобожња, који нас као такви опсједају. На једном од предавања он говори о крају философије и о питању мишљења. ,,Семинар је, као што и сама ријеч назначава, мјесто и прилика да се ту и тамо посије сјеме, зрно размишљања које ће једном да на свој начин никне и донесе плод.“[395]

Два питања поставља Хајдегер: Како је и уколико философија у садашњем раздобљу довршена? Који задатак остаје мишљењу на крају философије?[396] ,,Повијесна одредба философије има врхунац у спознаји нужности.“[397] Философија је битно мишљење Б(у)тка, која никад не смије утећи у неки лик бића, нити у безличност. Човјек чува нужност богова и код Хелдерлина, који је Хајдегеру најбољи примјер философије и пјесништва уједно. Философија је питање о Битку, а метафизика нелагода у сталном бијегу пред Б(у)тком, што је разлог коначне напуштености бића од Битка.[398]
Философију Хајдегер представља као метафизику јер се она бави Бићем у Цјелини: Бићем свијета, човјека и Бога те њихову саприпадност у Битку. Од почетака философије Битак се показује као темељ Бића, Битак као оно што јест тако како јест. Тај темељ је ПРИСУТНОСТ сама. И управо метафизичко мишљење бићу истражује темељ. Појам краја философије није мишљен онако како се мисли неки крај у смислу пропадања и немоћи, већ се мисли као ,,довршење метафизике“. То није ни стање највеће савршености философије већ је ,,мјесто, оно у чему се цјелина њезине повијести сабире на своју крајњу могућност. Крај као довршење значи то сабирање ... Метафизика је платонизам.“[399] Једна од назнака краја је и то да философија прелази у поједине емпиријске дисциплине, сад самосталне, попут: психологије, социологије, антропологије, а ту је и савремена појава кибернетике[400], итд.  Управља се информацијама, Вјечнога Знања више ни нема. Техника управља и човјек све мање учествује у непосредном живљењу. Изучавања тек појединих региона бића сад преузимају ове различите науке, а све рођене из философије. И који је сад задатак остао пред мишљењем? - додатно је питање. Као ,,да философија није била дорасла ствари мишљења и зато је постала повијешћу пуког пропадања.“[401] Мишљење је постајало засебно од те исте философије. Отуд позив ,,к ствари самој“, од Хегелове Логике до Хусерлова напада на натуралистичку психологију која закрчује приступ феноменима, као и историзам у философији. Чак, по Хусерлу, подстицај за истраживања треба почети, не од философија, већ од ствари и проблема, и за њега, као и за Хегела то је субјективитет свијести. Примат је методе и захтијевани апсолутни субјективитет у којем се темељи објективитет свих објеката. Трансцендентална редукција је метода свих наука, по Хусерлу, та метода је и ,,сама ствар“, а не тек кључ или нешто извана. У отвореном и слободном, које је пролаз спекулативном мишљењу, почива јасноћа, чистина (дие Лицхтунг)  и јавља се сијање. Та чистина јесте лакоћа, слободан простор. ,,О чистини, међутим, философија не зна ништа ... И оно одсутно не може као такво бити, осим ако не пребива у оном слободноме чистине ... скривености Летхе припада А-Летхеиа“[402] као нескривеност, алетхеиа као савршено округла, на којој су почетак и крај посвуда исти, као мјесто мирна срца тишине, саприпадање Битка и мишљења као присутности и разабирања. Алетхеиа није смртна, она омогућује Истину у својој чистини, као нескривеност мишљења. Хајдегер трага за трезвенијим мишљењем од рација и кибернетике, каже: ,,Свима нама треба још образованости за мишљење и прије тога управо знање o томе.“[403] То значи и ово, аристотеловски речено, знати за шта треба тражити доказ, а за шта не,[404] јер то је знак и васпитаности.
Философија, и те како, има шта да чини још да би се потпуно остварила или испунила својом сврхом код човјека, а за те више ствари у смијеру Божанских остварења Бића или појединачне Душе, све ово код Хајдегера увелико упире и у платонистички поглед на свијет. Но, Хајдегеру су многи признали оригиналност, што ни ја не оспоравам у овоме раду.


3.7. Превладавање метафизике

Иако историјски изучаване, метафизика и  философија нису неке науке.[405] Недостајање Духа нам се прикрива указивањем на неку интелигенцију разумности и сналажења, срозавањем Духа на ниво некаквог оруђа па, религија, умјетност, поезија постају дио плана и свјесног његовања.[406] Вишеструко је погрешно тумачење Духа, а тек буђење Духа је у вези с потрагом Бића. И у језику је народа.[407] ,,Изворни основ заснивања метафизике јесте чисти ум[408], и то тако што је срж проблематике управо његова људскост, тј. његова коначност.“[409] Кант признаје коначност ума. Хајдегер додаје да се коначност ума не очитује само у заблудама, непостојаности и другим недостацима већ је у питању његова суштинска карактеристика.[410] Мишљење се ослања на опажање, а сазнање је мишљење које опажа, и у основи је суђење. Сазнање се састоји из опажаја и појма, по Канту. Овдје има ријечи и о Божанском сазнању гдје ,,представљање које биће које опажа у самом опажању - заправо ствара. И пошто оно већ апсолутно прозире и опажа биће непосредно и у цјелини НИЈЕ МУ ПОТРЕБНО МИШЉЕЊЕ; мишљење је већ као такво побједа коначности. Божанско сазнање је опажај, јер такво мора бити свако његово сазнање, а не мишљење које увијек доказује да је ограничено“[411] Све ово води платонизму. Људско је мислеће опажање, а сазнање ја заправо ОПАЖАЈ, речено кантовски. Једно коначно биће мора да мисли. И гледа оно, а Божанско је које види, рекао бих. ,,Коначно сазнање је нестваралачки опажај.“[412] Зато је ,,тема заснивања метафизике човјекова коначна суштина.“[413] Хајдегеру је важна Кантова Критика чистог ума, јер она указује на могућност ваљане метафизике. Предмет је дат и афицира Душу човјека, каже Кант у ,,Критици чистог ума“ и он ,,је овдје први доспио до ОНТОЛОШКОГ и не-сензуалистичког појма чулности“[414] тзв. не-емпиристичке чулности. Суд је посредно сазнање предмета и представа представе истог, код Канта. Моћ суђења је разум, који опажај чини разумљивим. Мишљење служи опажају и сједињује се с њим и том СИНТЕЗОМ односи се на предмет, што је и СУЂЕЊЕ, које је у функцији јединства. Дакле, суштина сазнање код Канта је ова СИНТЕЗА. С тим у вези и математика. Коначни опажај је упућен на разум, који је још коначнији и иде заобилазно (дискурзивно). Ипак, и тај разум има у себи нешто од апсолутног изворног и креативног опажаја. Бесконачно сазнање није упућено на предмет или биће, оно ,,пушта да само биће настане.“[415] То је биће по-себи, а не као објективни или емпиријски предмет, оно се као такво има тек у његову настајању. Биће је двоструко: као ствар по-себи и као појава, модус према бесконачном и према коначном сазнању, биће у настајању и биће као предмет,[416] како то види ,,Критика чистог ума“. У апсолутном сазнању предмета ни нема. Тако је и разлика између ствари по-себи и појаве субјективна, а не појавна, и други је вид представе истог објекта. ,,Иза појаве је исто оно биће које и појава. Пошто она, појава, биће даје само као предмет, њој је начелно немогуће да га покаже као настајање.“[417]  И све што је у појави поново је сама појава, по Критици чистог ума. Ствар по-себи није предмет на који се мисли унутар коначног сазнања. И у најдубљем испитивању предмета ми имамо посла само с појавама. Зато, по Хајдегеру, унутрашње су могућности онтологије, и мора се ићи у том смијеру. Чулност и разум су два стабла људског сазнања који имају исти и непознат нам коријен. У чулности су нам предмети дати, а разумом их замишљамо. Овдје се рационално ставља насупрот емпиријском, и оно је чулност као таква, а УМ се сматра вишом моћи сазнања. Кант указује на извор као на нешто непознато, и његово заснивање философије већ тиме је философско. ,,Утемељење метафизике је истозначно са пројектом унутрашње могућности априорне синтезе.“[418] Хајдегер промишља о методу раскривања пра-Извора. Логика и психологија би требале да имају учешћа у томе, споре се око првенства и при том још мијењају но, постоје у њима знаци пометености. Карактер методе се због тог треба оставити отвореним и неодређеним. Прекорачење човјеково у сазнању је трансценденција. Ми трагамо кантовски за чистим опажајем који је креативан. Чист опажај код Канта су простор и вријеме, они су трансцендентални[419]. Оно што је познато није и сазнато, или је сазнато на погрешан начин. Простор је само цјелина односа оног свега што је пред нашим чулима. И вријеме је унутрашње, јесте слијед, оно је формални услов свих појава и има предност над простором као универзално чист опажај, рећи ће Кант и то да вријеме је суштински елемент чистог сазнања, које образује трансценденцију. [420] Спољашњим појавама Кант не одриче временску одредбу на апсолутан начин, иако каже да простор и вријеме подједнако припадају субјекту[421]. Вријеме је у субјекту изворније него простор. Трансцендентална философија је Кантова онтологија. Такође, Кант не одбацује естетику већ је продубљује. Чисто сазнање тражи и чисте појмове. И откуд разуму ови појмови ако је он празна функција повезивања оног из опажаја? У њему, ипак, леже спремне представе јединства према којима се он управља.[422] Ови чисти појмови су рефлектујући, у вези са суштинском структуром рефлексије. ,,Има појмова који немају други смисао него да буду ова или она рефлексија ... суде као темељ могућности“[423] сједињавања или суда. Ти ЧИСТИ ПОЈМОВИ су предикати онтолошког карактера - категорије, кантовски, као и код Аристотела, и они казују нешто о Бивству бића. Видјели смо, Хајдегер гледа и прије тог, у егзистенцијале, јер категорије су за њега већ дио чулне области. Да ли и колико сад с Кантом можемо дотаћи мистику стварања свијета у појави? Долази се и до несвјесних функција Душе.[424] Опажање, уобразиља и појмови засновани на разуму су три елемента чистог сазнања. Опажање и мишљење тако теже сједињавању. Чист опажај је више од емпиријског опажаја, на њему се свако биће сусреће. ,,Кант говори о највишем суду“[425] као својеврсној правној радњи. Чисте појмове или категорије можемо дедуковати, а с Кантом је трансцендентална дедукција. Хајдегер врши суштинску интерпретацију Кантовог дјела, јер ту је препознао за своју философију важне моменте. И јасно је, примање само изгледа не нуди биће, а тај постојећи кантовски шематизам или слике у основи трансценденције, по Хајдегеру, остаје нејасан. Чулна је транспозиција појма (или Идеје) или концепта (идејне замисли). Чулне транспозиције се одигравају првенствено у уобразиљи.[426] Нису слике предмета већ шемати у основама чулних појмова, рекао бих, нешто попут архетипа или Идеје у античкој мисли. Показивањем основа унутрашњих могућности трансценденције Кант долази до трансценденталног шематизма као својеврсне чулне транспозиције у раду са супстанцијом у којој вријеме не пролази, стоји, као чиста слика.[427] Шематизам у седам етапа, али које се морају узети у њиховом јединству и истовремено, Кант је детаљно разрадио у својој Критици чистог ума, признајући и сам да је то нешто најтеже за разумјети. У свему томе је и математика, њени синтетички судови. Трансценденција у себи сједињује, екстатичка је, по Хајдегеру, има карактер и хоризонта, с њом долази онтолошко сазнање, које се збива у трансценденталној уобразиљи, али као такво није стваралачко да ствара неко биће или се односи на њега.[428] У овом случају, то, на шта се односи онтологија, Кант говори о неком ,,предмету“ који је нешто или пак ништа, а означава га са неко ,,Х“. Па, шта је предмет онтолошког сазнања? Ми видимо појаве које нису ствари по-себи, оне имају свој трансцендентални предмет ,,Х“ којег ми не можемо опажати. Ми смо упућени ,,према“ том не-емпиријском предмету ,,Х“ који је нешто, али не можемо о њему ништа знати нашим устројством разума какав је. ,,Х - је предмет уопште.“[429] Хоризонт је нетематски и увијек пред очима зато, онтолшко сазнање је трансцендентална истина, а не знање о нечем конкретно. Ово сазнање као РАСКРИВАЊЕ само омогућује сусретање Бића унутар хоризонта, примјећује Хајдегер, који има примједбу што онтологију Кант охоло назива ,,трансцендентална философија“. Ипак, на страну то све, Кант води к освјетљавању човјекових Душевних моћи у заснивању метафизике, он се бави и антропологијом у својим предавањима. Дакле, имамо емпиријски опажај предмета чулним моћима, али има и опажање, такође припада чулном, и без присуства предмета кроз уобразиљу. Прва је нижа сазнајна моћ.[430] Уобразиљи није проблем то да је упућена на неки изглед којим се не приказује само биће, а опет да види. Она је прималачка и стваралачка истовремено. ,,Кант убраја уобразиљу у чулност ... Уобразиља већ унапријед образује изглед хоризонта предметности, и то прије искуства бића“[431] У структури онтолошког сазнања или у трансценденталној дедукцији Кант види три главна елемента: чист опажај (вријеме), чиста синтеза уобразиљом, и чисти појмови аперцепције. Уобразиља је незаобилазна функција Душе без које не бисмо могли имати никакво сазнање, што не треба схватити једнозначно, јер Кант каже и то да су два основна извора сазнања Душе: чулност и разум. Уобразиље смо, као коријена оба претходно наведена стабла сазнања, по Канту, углавном врло ријетко и свјесни. Чист опажај, као дио човјекове коначности, је чиста уобразиља која даје слике, он нешто образује, али НЕ може начинити да настане неко биће.[432] Чисто опажање је чиста имагинација и није нужно онтички привид. Недостају предмети. Простор и није нешто стварно.
На који начин су присутни простор и вријеме? Они се први опажају. Вријеме је чиста чулност за Канта. Коначност је у примању оног што се нуди. Опажање и мишљење, мада различити, нису једно од другог одвојени, обоје су начини представљања. Синтетичко јединство је оствариво у појму (у Идеји), гдје Кант хоће довести и традиционалну логику и трансценденталну философију. Он говори о чистом разуму.[433] Идеје садрже извјесну потпуност. Разум је моћ која синтетички спаја, моћ прво припадна дјелатном уму, који је слободан у првом смислу. Морално ја Кант назива личношћу. ,,Трансценденција временује у изворном времену.“[434] Простор је идентичан с временом. ,,Заснивање метафизике темељи се у времену“ одговара Хајдегер. Кант темељи исту на трансценденталној уобразиљи, усађеној у времену, уобразиљи која је коријен два стабла Душевних моћи: чулности и разума.[435] Такође, антрополопшки прилаз заснивања  метафизике говори да је раскривање трансценденције такође раскривање субјективитета човјековог субјекта.[436] ,,Кантово заснивање показује да је утемељивање метафизике идентично са постављањем питања човјека, тј. утемељивање метафизике је исто што и антропологија.“[437] Везу метафизике и антропологије Кант је нагласио, али да Кантова антропологија не би била само емпиричка Хајдегер указује на заоштравање потребе за једном философском антропологијом, која би остварила намјере заснивања метафизике, а проблем је и то што антрополози подразумјевају да већ знају шта је човјек но, не значи да је овим антропологија избачена из Хајдегеровог разматрања човјека и свијета. Без човјека ни не може, то је јасно на свим мјестима његове философске мисли.
Три су питања спекулативног и практичног ума код Канта: Шта могу да знам? Шта треба да чиним? Чему да се надам? И све три су обједињена у једном основном питању, сад четвртом по реду: Шта је човјек? Отуд и антропологија, а Хајдегер наглашава: философска антропологија.[438] Не само шта је истина, већ антропологија се мора питати и шта је то истина уопште. У философији такође имамо и борбу против антропологизма. Хајдегер идеју философске антропологије види још као недовиљно истражену, необјашњену, још неодлучену.[439] Противници философске антропологије се позивају на то да човјек није у центру Бића, и да још осим њега постоји такође и море других бића. Још једна критика философске антропологије говори и то да није довољно питати - Шта је то човјек? Али не можемо јасно одредити ни то шта је Кант прецизно мислио с овим питањем, додаје Хајдегер.[440] Кант сам измиче постоље на које је поставио своју Критику, признаје, води у непознато или неиспитано. Хајдегер види да је несигурно и само постављање питања човјека код Канта. Но, битније је како поставити ово питање, него ли наћи готове одговоре, по Хајдегеру. Три Кантова питања сједињују најунутрашњије интересе људског ума: моћ, требање, надање. То су пиатања једног коначног бића. Потребно је појмити прво Бивствовање као такво, а не биће као такво па Хајдегер набраја битне појмове старих којима се требамо бавити: Логос, физис, идеиа, еидос, онтологија, философија, итд. Омета нас и саморазумљивост појмова. Задатак философске антропологије као немоћне око питања заснивања метафизике Хајдегер ће пребацити на метафизику ту-Бивства као фундаменталне онтологије.[441] Ова метафизика се нужно збива, и није само метафизика ,,о“, није неки органон. ,,Раскривање структуре Бивства бића јесте онтологија“[442] која може поставити темеље метафизке и зато је фундаментална по Хајдегеру. Трансцендентална потреба је у својој основи БРИГА, о којој смо раније, од самог почетка овог рада, и говорили. Проблем је значајно изложен у Битку и времену гдје је фундаментално онтолошко питање управо вријеме.

Знати није пуко познавање већ је то ,,моћи бдјети у објелодањености онога што бива, издржавати је.“[443] Хајдегер нас уводи у ово подручје и не даје нам одговоре, наглашава битност умијења самог учења. Опет је питање: ,,Зашто је уопште оно што бива“[444] а не чак ништа? А о том Ништа Хајдегер опрезно пита и, каже, мора се изаћи изван строге науке као окамењеног философског мишљења. ,,Философија и њено мишљење су у истом реду само са поезијом.“[445] Зато, пјесник може говорити о Ништа. Али то само права и велика поезија може. Пјесник чује празнину, научник не. И ,,како стоји ствар са Бићем? Може ли се видјети Биће?“[446] Ништа опипљиво и реално, додаје Хајдегер.
,,Метафизика важи, као назив, за одређујуће средиште и језгро сваке и све философије“[447] и испитивање оног што бива као таквога јесте управо метафизика. Философски се показује да нешто јесте, а метафизичко је разумијевање. Такво, метафизичко мишљење је много једноставније од философског, али је много теже за постићи и захтијева унапријеђење језика, не само уношењем нових термина већ повратак на првобитни смисао, који је константно урушаван у нашем језику, напомиње Хајдегер. На извјестан начин он наговјештава и своју наклоност духу, како ће прочитати из своје биљежнице у једном од телевизијских интервјуа:[448] ,,Чиним корак уназад, прије оног што још није сада ту, и поклањам се, миленијум прије њега, Духу његову.“ Поклања се оном које још није, а претходи му. Дух. Овдје проналазимо и сличност с хришћанском теологијом.
Хајдегер ће стати насупрот досадашњој метафизици и видјеће је својим очима у новом руху. Метафизику (или философију) нећемо више мислити већ ћемо је ЖИВЈЕТИ, она превладавањем неће нестати у смислу како то наслућује критичка теорија друштва и неки други. ,,Ту-Битак се мора искусити испуњен, што значи као прва припрема прелаза у једну друкчију повијест човјека. Ту-Битак се искусује, не предочава се као предмет.“[449]
Да би метафизика била могућа, онтологија мора бити фундаментална, дакле, питање је о Бићу. Метафизика? - то није антропологија, па ни философска. Метафизика је стварна или природа сваког човјека, није никаква грађевина нити ситем.[450] У својој интерпретацији Кантове ,,Критике чистог ума“ Хајдегер хоће показати аутентичност извора метафизике, тј. заснивање метафизике хоће обновити на тај начин.[451] Дакле, то да је онтологија фундаментална Хајдегер хоће показати кроз прихватање Кантове Критике чистог ума као заснивања метафизике. Било је ту изјава, такође и у вези с философском традицијом, нпр.: ,,да ли је оно што је сакупљено под аристотеловским насловом Метафизика заиста метафизика, у то мора да се сумња.“[452] Нити је назив ,,метафизика“ случајан како то хоће показати наша историја философије. О метафизици у том смислу треба рећи и више. Априорно разумијевање структуре Бића јесте ОНТОЛОШКО сазнање. Природне науке раде с онтичким. Посебна метафизика се бави Богом (теологија), природом (космологија) и човјеком (психологија). Кант ће први претрести насљеђе од Платона и Аристотела у подручју општеприхваћене метафизике и говори се још о ,,карактеру превазилажења који лежи у сазнању структуре Бивства.“[453] Но, виши је интерес онтологије него што је то интерес позитивних наука, тврди и Хајдегер. Појмовима се може проширити знање, показује Кант, и покушало се с питањем да ли се предмети управљају према нашем Знању. Овај Кантов коперникански обрат има прави метафизички смисао по Хајдегеру. Дакле, све сазнање није онтичко, а онтолошко омогућује да се увијек има оно нешто ,,према“. Занимљиво је да ,,коперниканским обратом стари појам истине у смислу подударања сазнања и бића нарушен је толико мало да га управо претпоставља, штавише, утемељује.“[454]
,,Проблем могућности ОНТОЛОГИЈЕ своди Кант на питање: Како су могући синтетички судови а приори?“[455] Због тога и јесте Критика чистог ума управо заснивање метафизике. Биће је сазнато, и оно може да се искуси и одреди прије сваког онтичког искуства мада управо ради њега. Синтетичко је оно које раскрива само Биће за Канта, и ту је могућност (математичких) синтетичких судова а приори. Искуство Бића се не даје у искуству, али се започиње искуством. А приоран је чисти ум, чиме је и омогућено онтолошко сазнање. То је прије предмета и трансцендентално сазнање онтолошке структуре Бића. Чисти ум тако прекорачује према Бићу. Онтологију ће Кант, рекли смо већ, назвати и трансценденталном философијом. Теорија сазнања се тиче онтичког (искуства), метафизика се бави онтолошким. Унутрашња је могућност онтологије у том смислу.[456]
          
Превазилажење или ,,пребољевање се окреће према суштини метафизике,“[457] а овдје мишљење и те како има свога посла. Пребољети се мора ЗАБОРАВ самог Бивствовања или његову скривеност, што је и превладавање, а како се оно ,,замишља као производ философије, погоднији наслов би био: прошлост метафизике.“[458] Превладана метафизика с овим НЕ ишчезава, она се никако не може укинути, и даље влада у оном простору који дијели биће од бивствујућег. У том смислу Хајдегер види да ,,пропадање истине бивствујућег догађа се неминовно, и то као довршење метафизике“[459] која и даље влада у оној преосталој разлици према бићу. ,,Пропаст се већ догодила.“[460] Тај посљедњи стадиј метафизике је видљив и у савременој историји. ,,Још скривена истина бића ускраћена је људима метафизике. Радна животиња је препуштена заносу својих производа, да би себе разорила и претворила у ништавно ништавило.“[461] Човјек је чулни (анимал) и није чулни (ратионале), отуд је он увучен у подручје метафизике ,,ухваћен у разлику између бивствујућег и Бића, коју никад не докучује ... Метафизика припада човјековој природи.“[462] Ту је оно о чему се и не питамо, оно несумњиво код Декарта у смислу свих когитација (лат. цогитатионес).
,,Шта је загонетније: то да бивствујуће јесте или то да Бивствовање ЈЕСТЕ? Или ми ни тим размишљањем не доспијевамо у близину загонетке која се догодила с Бивствовањем бивствујућег?“[463] - пита Хајдегер.
О метафизици морамо мислити и изван метафизике, каже Хајдегер у Путним знаковима. Он ту говори и о заблудама или недоумицама око његове философије, у смислу да: философија Ничег није потпуни нихилизам; да философија стријепње није философија страшљиваца која кочи вољу да се дјелује; и да се не иде против логике и против егзактности науке ако се позива на осјећања.[464] Такође, егзактно (јасно и прецизно) мишљење служи само бивствујућем рачунајући на њега. Мишљење мора ићи дубље тако да ,,мишљење Бивствовања не тражи у бивствујућем никакав ослонац.“[465] Пјевање и мишљење су најсличнији у брзи о ријечи, пјесник и мислилац ,,станују близу један другом на најудаљенијим планинама.“[466]
Из тла и темеља метафизике, оног још неизговореног, израшће стабло философско. Дакле ,,метафизика остаје оно прво у философији.“[467] Она пита о забораву самог бића.[468] Метафизика је такође у себи и онтологија и теологија, и хришћанска теологија се тако домогла грчке философије. ,,Ствар философије као метафизике јест Битак бића.“[469] Питање о истини Битка је прикривени темељ сваке метафизике, зато, напомиње Хајдегер, нећемо рећи ,,егзистенција и вријеме, нити свијест и вријеме већ Битак и вријеме.“[470] Истина је непромишљена, она постоји и треба само раскривање којим нас Хајдегер враћа појму ,,алетхеиа“[471]. Битак се открива у времену. А да је онтологија фундаментална посумњат' ће многи, и у то да се појмом неће изгубити биће, или пак мишљењем на Ништа као Битак сам. ,,Управо наука одбацује и отклања Ништа као оно ништавно ... наука не жели ништа знати о ничему“[472] иако, желећи изразити своју суштину, наука се и позива на то нешто ништа. И сама је контрадикторна. Ово научно нијекање је радња разума, а ,,Ништа је изворније од није и од нијекања.“[473] Разум зависи од овог Ништа. Ми за ништа знамо, како год да ствари стоје и цјелокупност бића је унапријед дата, Цјелина коју можемо промишљати у Идеји. И у тјескоби ми кажемо да је некоме нелагодно. Тјескоба нам одузима ријеч, и осјећамо у овоме присутност Ништа које желимо прикрити неким говорењем. ,,Шта је загонетније, да ли то да биће јест или то да Битак јест?“[474]
Он ће рећи за ово досад да ,,метафизика не одговара нигдје на питање о истини Битка, јер она то питање никада не пита ... она мисли биће у Цјелини и говори о Битку.“[475] Већ ,,питање: Шта је метафизика? пита о метафизици прекорачујући је.  Оно потиче из мишљења које је већ ушло у превладавање метафизике.“[476] Ово питање постаје и двосмислено јер не може се више метафизички мислити. Питање се неће докинути само битним одговором, каже Хајдегер. Као претежне приговоре и крива мнијења он наводи три: да се Ништа направило предметом; да је тјескоба душевно осјећање кукавних које кочи вољу за чином; и  да се иде против логике. Бојазан пред тјескобом зна и те како омести у смислу непрепознавања бити догађања. Жртвена је срчаност. Посљедњи Бог је оно посљедње које ,,измиче сваком рачуну и зато мора моћи поднијети терет најгласнијег и најчешћег погрешног тумачења.“[477] Чак и смрт слабо разумијемо у њеној крајности па ,,како да онда будемо већ дорасли ријетком мигу посљедњег Бога? Улазимо у вријеме-простор одлуке о бијегу и надоласку богова.“[478] Посљедњи Бог је за Хајдегера улазак у ону најјединственију Божанску бит или суштину, он није сам догађај, али је утемељење оног Ту, највеће близине која је човјеку и неподношљива. Та прва истина је у Б(у)тку и њено стражарство је у Ту-Битку. Застирање не-Бића је ускраћивање те прве или изворне Истине. Обрат је у догађају и ,,велика је тишина најскривенијег себепознавања.“[479] Посљедњи Бог своје бивање има у миг-у ,,изван сваке рачунске одредбе, што се мисли називима моно-теизам, пантеизам, а-теизам[480] ... Мноштво богова није подређено никаквом броју него унутрашњем богатству темеља и бездана у попришту тренутка забљеснућа и скривања мига посљедњег Бога.“[481] Борба за посљедњег Бога је наша борба за утемељење у Истини Б(у)тка.
          
,,Превладавање је препуштање метафизике њеној сопственој истини.“[482] У довршеној метафизици ми имамо вољу за вољу и неисторичност свијета, искључено је било какво знање о томе, такође у томе је и одсуство сваке судбине, рећи ће Хајдегер.[483] Осврће се он на Хегела, Канта, Ничеа, каже: ,,Суштина воље за моћ може да се појми једино онда кад се за полазиште узме воља за вољу“[484] која се може докучити тек кад метафизика уђе у прелазну фазу. ,,Чиста воља је самој себи једини садржај као форма“[485] и воља за вољу исијава из појединачних људи воље, по Хајдегеру, такође, воља за вољу са собом се игра и владање другим, у томе смислу, јест промашај и лишеност од судбине што пак води у напуштеност Бића. У ратове. Ниче помаже довршењу метафизике, нестанку философије, али не и престанку мишљења које овим долази до својих нових почетака. ,,У забиљешкама за четврти дио у Тако је говорио Заратустра Ниче пише: Покушајмо са Истином! Можда ће при том човјечанство пропасти! Само напријед!“[486] Грци су знали за трагедију постојања.



ЗАКЉУЧАК

Нешто, ипак, сам рекао, а много више тог нисам знао ни рећи, или прећутао сам незнајући овим радом. Да ли не знах ставити свијет и живот у појам или уопште се непитајући на прави начин о томе. ,,То онтос“ је бити у Бићу за старе Грке, то бити у Бићу може бити и Повратак Битку и поништење. Хајдегер је покушао остварити исто кроз појмове, мисао, и кроз ћутњу но, нисмо сигурни је ли подручје његова Битка празно или Пунина која нас чини на истински начин Оствареним. Религијски остаје Бог, код Хајдегера остаје Битак и, још дубље: Б(у)так. У православљу је Логос који враћа биће из постојања у појавном ка Суштини уз Софију Мудрост јер она је и прије свијета. А човјек? ,,Благо човјеку који нађе Мудрост и човјеку који добије разум ... Учим те путу Мудрости, водим те стазама правијем ... Јер је боља Мудрост од драгога камења, и што је год најмилијих ствари не могу се изједначити с Њом ... Пред безумнијем не говори јер неће марити за Мудрост бесједе твоје ... И видјех да је боља Мудрост од лудости, као што је боља свјетлост од мрака ... Мудрост царује“[487] Бог је Премудар. ,,И Исус напредоваше у Премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи ... Метните, дакле, у срца своја, да се прије не приправљате како ћете одговарати: Јер ћу вам ја дати уста и Премудрост, којој се неће моћи противити ни одговорити сви ваши противници ... и Јевреји знаке ишту и Грци Премудрости траже ... Говоримо Премудрост Божију у тајности сакривену, коју одреди Бог прије свијета за славу нашу.“[488] Павле шаље укор народу због сукоба и подјела јер су још тјелесни и живе само по човјеку.
У дружењу кроз овај философски студиј, с мојим драгим професорима и кроз разноврсну философску литературу, укључујући увелико рад великог мислиоца Хајдегера, могу рећи да дотиче ме један дубљи осјећај блискости с онтологијом као с проблематиком мисленог живота и образовања у суштини. Велика мисао, или мисао великих људи, у том смислу помаже на дијелу пута оном ко иде сопству или је на путу ка Божанским димензијама постојања. Самом себи у истинскијем смислу. Потпомогнут сам, овим раније реченим, укључујући и сопствени живот у субјективном, да артикулишем и уобличим то укупно искуство у једну психички или Душевно ми корисну ствар. Појам, мисао, прича, и само мишљење, све то кроз дијалошку могућност сазријевања у додиру с другима, није оно посљедње што се тражи од човјека, мислим, али велики је помак ка некој дубокој сврси постојања, то тако осјећам. Религија има своје, али не бих је оштро ни подијелио од философског живљења, као што не можемо одијелити философску и теолошку мисао о свијету и о самом Богу. Унутрашње задовољство у смислу ,,еудаимоние“ је немало, и у том смислу Хвала и универзитетској установи, знаменитом мислиоцу Хајдегеру, и старим Грцима. Човјеку у скромном сазнању још остаје достојно поживјети свој логосни карактер ,,живјети словесно“.
Оно што бих и ја замјерио Хајдегеру, јер тако живот и осјећам, јесте да Љубав он не види као покретачку снагу самоостварења човјека до једног вишег Бића кроз ову егзистенцију. А можда је у тој улози његово допуштање раскривања Истине каква она скривено већ јесте? И зашто баш стријепња? То не значи да је ни нема.

  

БИБЛИОГРАФИЈА

Мартин Хајдегер, Битак и вријеме (Загреб: Напријед, 1985)
Мартин Хајдегер, Увод у метафизику (Врњачка Бања: Еидос, 1997)
Мартин Хајдегер, Кант и проблем метафизике / Са давоским  саопштењем и дискусијом између М. Хајдегера и Е. Касирера  (Београд: НИРО Младост, 1979)
Мартин Хајдегер, Шумски путеви (Београд: Плато, 2000)
Мартин Хајдегер, Путни знакови  (Београд: Плато, 2003)
Мартин Хајдегер, Мишљење и пјевање / Превладавање метафизике,  Начело идентитета, Онто-тео-лошко устројство метафизике, Грађење становање мишљење, Ствар, Хелдерлин и суштина поезије, Пјеснички станује човјек, Језик, Ријеч, Пут ка језику  (Београд: НОЛИТ, 1982)
Мартин Хајдегер, Прилози философији / О догађају (Загреб: Бреза, 2008)
Мартин Хајдегер, Што се зове мишљење (Загреб: Бреза, 2008)
Мартин Хајдегер, Пољски пут / Опуштеност  (Градац: Дом културе   Чачак, Алеф, 1992)
Мартин Хајдегер, Пет расправа: Шта је философија? Шта је  метафизика? Философија и теологија? Питање о техници? Окрет? (Загреб: Центар за друштвене дјелатности омладине РК СОХ, 1972)
Мартин Хајдегер, Предавања и расправе - Питање о техници (Београд:  Плато, 1999)
Мартин Хајдегер, Ректорски говор (Фрајбург: 1933)
Мартин Хајдегер, Крај философије и задаћа мишљења (часопис: Питања, број 41, октобар 1972)
Интервју с Хајдегером на ТВ ,,3сат“, под насловом: ,,Крај философије и питање мишљења.“
Разговор с Хајдегером из 1966. за часопис ,,Шпигл“ (Фрајбург: Шпигл, стр.193-219, 31. 05. 1976)
Изабрани текстови аутора на тему: Рани Хајдегер - Рецепција и критика Бивства и времена (Београд: Библиотека Зодијак, 1979)
Ото Пегелер, Хајдегер у свом времену (Сарајево: Шахинпашић, 2005)

Р. Керовић, Човјек у средишту (Бања Лука: Философски факултет, 2002)
Р. Керовић, Историја философије 1-2 (Бања Лука: Јавна установа  Књижевна задруга, 2006)
Р. Керовић, Смисао и егзистенција (Бања Лука: Видици, 2008)
Р. Керовић, Тајна људског битка (Бања Лука: Видици, 2011)

Платон, Тимај (Београд: НИРО Младост, 1981)
Аристотел, Метафизика (Загреб: Сигнум, 2001)
Аристотел, Физика (Загреб: Глобус, 1988)

Жан Пол Сартр, Биће и ништавило 1-2 (Београд: НОЛИТ, 1984)

Митрополит Јован Зизјулас, Од маске до Личности (Превод са грчког - Митрополит Амфилохије Радовић)
Павле Флоренски, Иконостас (Никшић: Јасен, 2009)

Библија или Свето писмо Старог и Новог Завјета / превели Ђура  Даничић - Стари Завјет; и Вук Караџић - Нови Завјет (Београд: Глас мира, 2008)

Letindor (www.letindor.blogspot.com)

No comments:

Post a Comment