Sunday, 29 January 2017

Tehnika i Sloboda za Umjetnika


УНИВЕРЗИТЕТ У ...
ФИЛОСОФСКИ ФАКУЛТЕТ - СМЈЕР ФИЛОСОФИЈЕ
2. ЦИКЛУС СТУДИЈА / 2. ГОДИНА 1. СЕМЕСТАР



ТЕХНИКА И СЛОБОДА ЗА 
УМЈЕТНИКА

(СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ФИЛОСОФИЈЕ ТЕХНИКЕ)



     (прије 600 година)

    ...

САДРЖАЈ:


УВОД

1. ПОЈАВНОСТ
 1.1. Слике
1.2. Представе
1.3. Маске
1.4. Личност

2. ТЕХНИЧКА КУЛТУРА

3. ФИЛОСОФИЈА  

4. СНАГА УМЈЕТНОСТИ

ЗАКЉУЧАК
БИБЛИОГРАФИЈА



УВОД

Разликовати материју од нематеријалног, а да то нематеријално није нешто управо празно, имали су потребу и стари Јоњани, али и друге цивилизације свијета. То невидљиво нашег свијета у позадини догађања Платон је означио свијетом Идеја, између Бога и људи. Свијет облика у том дође и ништа више до метафора оног прије и Савршеног у којем човјек мање-више учествује својим бићем у егзистенцији, и дубље. Зато нам наше видљиво стање није крај пута и многа средства су дата за спознају или узашће у Више.
Свијет технике може бити средство као кист сликару да одслика свијет по узору на То Највише. Ми трансцендирамо самим животом, и умјетник је у том добро упознат. Осим живота и дјела су доказ, да како, постоји и умјетност без умјетности, она крајња у којој се и искрен вјерник претвара у сам пламен невидљивог Логоса. Постаје свеобухватна и надбивствена Тачка у Васељени. О томе нешто знају и философи.
Данас, техникa се појавила као нова култура, не више онај техне старих Хелена као начин остварења конкретног циља или, још боље, начин да се изведе поиесис раскривања Истине пред нама, како је знао говорити и Хајдегер. Има нових опасности, али и нових могућности с новим техничким, прво индустријским, а сад и информатичким свијетом. Све зависи и од отворености оног што посматра или креира свијет на начин његова раскривања. То креирање умјетниково уједно је и растварање пуко објективног приказа пред нама. По суштини се гледа дубље, иако је на површини сваке ствари и догађања то таласање Вјечног живота, отуд култура у своме врху окруњена са умјетношћу. Умјетницима јесмо или нисмо захвални за проток живота који се дешава углавном у невидљивим подручјима нашег бића, и у души која нам је свима заједничка, као Душом једног народа који има свој хабитус од давнина, спојен с традицијом Космички и више од тога.
У овом семинарском раду ћемо почети од оног појавног гдје смо и дошли на свијет плачући па све након тога је испитивање одакле стигошмо и куд идемо. Философски. И умјетнички трагамо, јер то није одвојено. И религијски. И научно. Но, сама појмовна мисао о нечему, ако је само формална, недовољна је спрам живог учешћа у самој ствари живота.


1. ПОЈАВНОСТ
          
То што је у појави јесте свијет и ми у свијету уз људску свијест јасно нам је да нешто фали. Невидљивог има, и те како, у интеракцији je с овим свиме што је пред нама. Тако код Платона три су рода бића, прво Вјечно Биће, затим нама видљиви свијет као оно настајуће и нестајуће, а између њих и трећи род као просторно а ништа конкретно, спона Вјечног и мноштвеног свијета коју Платон назива Приматељком или Мајком, која ће касније добити и свој појам материје у западној философији. ,,Постоји Биће, простор и постајање - троје које на три начина постоји - рођено прије постанка неба,“[1] по Тимају. Наше око је прилагођено да види тек одређен распон фреквенција, наука зна, и све преко тог могло би човјека довести у конфузију за Повратак Божанским стварима, које нису никакве ствари, а тек јесу нешто врхунско. Не празнина. Појавност је, осим слике и облика, кретање. Надбивствени тачкасти Бог је свуд присутан, треба само отворити врата наших умова и уз то Срца. У било којој тачки свијета. Проблем настаје кад се тачка пусти у сунце и сија у даљину до момента или позиције настанка круте ствари. Свијета у којем смо. Не може се без вишег осјећаја, не чисто интелектом но, ми у појави нећемо одбацити оно што користи успињању Бића у пунину постојања па ни интелект и друга средства културе, у врху ње и Умјетност. Да како, наука, философија и религија доприносе своје. Грешка је могућа.
И ,,модерна физика је открила да се материја јавља у своја два основна вида - као честица и физикално поље,“[2] напомиње и Илија Марић. Колебања постоје и свијет није чврст како нам изгледа. Управо, ту гдје се свијет колеба, ту су многи видјели и прилику за постојање Бића.


1.1. Слике

Замислити умјетност без слике је тешко, чак и музика је што слику ствара. Једна слика је једна монада, ако је иста умјетност. И Платон слика са рјечима Душу троструку као летећу запрегу. Не даје Души човјек почаст кад избјегава закон, и кад вјерује да је живот безусловно добро, кад се даје предност љепоти над врлином, јер тијело нема већу примат наспрам Душе. ,,О Њеној бесмртности довољно је речено ... Да се изнесе каква је Она, то у сваком случају са сваке стране изискује Божанствену и дугу расправу, али на што личи, то изискује људску и краћу ... Она личи на сраслу снагу крилате запреге и уздодрже. Коњи богова и њихове уздодрже сви су и племенити и племенита рода, а у осталих је мјешовито,“[3] рећи ће Платон. Подражавање од стране човјека, по Аристотелу, није ништа спорно и не непотребно јер ,,прва своја сазнања подражавањем стиче; затим, сви људи осјећају задовољство кад посматрају творевине подражавања. Доказ је за то онај утисак што га у нама остављају умјетничка дјела. Има ствари које нерадо гледамо у њиховој природној стварности, али, кад су нарочито брижљиво насликане, онда их са задовољством посматрамо ... стицање сазнања прави веома велико задовољство не само философима него и осталим људима, али ови учествују у томе задовољству само у незнатној мјери.“[4] Људи тако уживају у сликама јер на тај начин добијају неко сазнање.  Етимолошки, можда, слика би била сливени Лик, присуство Идеје платонске у видљивом свијету и, са сликом, такође, је Повратак могућ у Лик. Иконе су очити доказ.


1.2. Представе

Представа је психичка моћ која, користећи се чулно преузетим подацима, у машти нам доводи слику тог нечег у окружењу и шире. И ближе у Дубину самог постојања Вјечности. Сем вањског то је, наравно, и унутрашње окружење под којим се онај који проживљава и мијења.  
Бесмислено је, по Јасперсу, наука истражила проблем слике и представе које указују на трансценденцију. ,,Ми их називамо шифрама,“[5] тврди он. Њему шифре нису знање о нечему нити знаци који нешто показују већ је у њима самима оно садашње које се догађа. Проблем је кад оне губе своје утјеловљење код људи,[6] а представа постане тек забава или било какво догађање. Лагање и самих себе.


1.3. Маске

И о маскама можемо мислити на разне начине. Оне су веза и с умрлима у старим културама, данас, симбол позоришта. Вјечност под разним маскама излази на сцену, спушта се кончићима и управља ,,одозго“ на даскама које живот значе. Руке које управљају свијетом су нам невидљиве. Неке су маске насмијане, а неке због нечег и љуте. Људи су мање-више свјесни улога које имају, такве маске носе, сами узимају и добијају их од других од друштва и самих себе, а тиме, своје највише улоге и не мора значити да смо нарочито разумјели.
Срећа, и Космос је слика реда датог из Божанског извора заслужан за постојање и козметике у људском свијету културе, јер сви би били попут богова или бар свака жена, сређују се и кад умире да била би лијепа пред самим Богом.


1.4. Личност

Та Личност није оно мало ,,ја“ субјекта које би се увијек правило паметним и важним. Субјект је бачен испод оног подлежећег, у свему том има и властиту вољу којом се може предати Вишој, а може и омашити на разне начине. Личност Божанска је тај свеприсутни Центар Бића, а мало ,,ја“ тек умишљен или илузорни центар периферије, привид, сјенка негдје испод и изван Вјечности.
Дакле, маска, која говори нешто, симбол је и нетрулежи и вјечна живота, за Флоренског, духовника царске Русије, и те су маске такође православне иконе које садрже свјетлосне црте Лика Светог човјека. Симбол је пропадљив, а Личност не. Персона је грађанска. Кроз маску која је икона стиже енергија Вјечности па Флоренски је назива врхунском онтологијом свијета. Иконопис је њему метафизика, а метафизика иконопис ријечима. Божанско је блистање подвижничких Ликова. И не треба на се мислити више него што треба, каже, почиње се с обновом ума, али и питањем шта је Воља Вишег. Улазак у храм је успон у невидљиво, представљено олтаром, и уму то јесте докучиво. Наднебески је жртвеник и жива је Душа човјечанства.[7] Он доводи у везу с вјечним цртама Лика човјека математски израз инваријанте, која није довољно разјашњена, али очекује се то у будућности. Попут приче о Идеји, по њему ,,Личност остаје себи идентична ... Лик човјека при свим његовим измјенама, увијек остаје нешто што се непромјенљиво пробија у лицу његовом ... (јер) ... постоји у видљивом лицу нешто, мада и невидљиво, што је више одређено неголи све видљиво ...“[8]
  

2. ТЕХНИЧКА КУЛТУРА
          
Зар доба Свјетлости добили смо тек с информатичком културом и једном таквом врстом убрзања[9], пита се и Дринић. Техне грчко је знати како завршити нешто конкретно, а то конкретно у највишем смислу јесте умјетност која дозвољава да се појави фактичност свијета. И природа често открива да и сама би хтјела бити умјетничка. То свако око и не види једнако добро. Умјетник је обдарен Духом, генијусом. Нама је сад, на жалост, чешћа у свијету којим живимо и разнородна отуђеност од органског живљења. ,,Вријеме се одвојило од органских или природних промјена као што је буђење, спавање или, у природи, излазак и залазак сунца и претворило се у математски - и строго дјељив - ентитет што га је створио сат.“[10] Бургеру, техника је постала свијест у ужем смислу, а техничке иновације, по Маркузеу, постале су и принципом живљења,[11] на штету човјека.
Њутнове позиције о апсолутно постојећем простору и времену су давно пољуљане, али се парадигма држи важећом док се друга не учврсти значајно или из неких других разлога. Ајнштајн уводи релативност у то подручјено, али и он задаје границе свјетлу sa: , с брзином свјетла од 300.000 км/сек. Философа занима тренутност, тачкасти вид умјетности, како су и Стари Грци живјели по Шпенглеру. Надбивствено.
Квантна физика прилази човјеку, уму, духу, осјећају, посматрању на један озбиљнији начин. Свијет је, ипак, чаробан. Квантна физика прилази бићу на начин да је и потврда снаге човјека-умјетника. По Болцману, знамо, простор за Биће је управо у колебању материје. Свијет пулсира и залеђен је у исто вријеме, а ово друго већ позната нам слика свијета. Ваља проћи. О вратима перцепције говори и чувени енглески пјесник Вилијам Блејк, а затим и писац Хаксли[12]. У маниру научне фантастике Хаксли пише о техничкој држави будућности гдје је ,,гесло Свјетске Државе: Заједница, Истовјетност, Стабилност.“[13] Све споља и погрешно, на штету човјека.
Веза модерне технике и капитала за Бургера је очигледна, а појам модерне технике није довољно ни разјашњен. По њему, некидашња самониклост науке добила је систематски карактер, чиме су и започели проблеми. [14] 
Ми не можемо технику узети тек као ствар и с тим завршити. Оно што је сигурно, и по Дринићу, јесте да је неопходно ново задобијање непоновљиве близине ствари, о којима говоре и Бењамин и Хајдегер па, и Левинас, и други врсни философски мислиоци. Ту је и Бењаминова идеја о несретном нестанку ауре[15] ствари коју он чудесну види у ,,пређи од времена и простора, о једнократној појави даљине, ма како ова била близу.“[16] Изворно непоновљива аура је суштински везана за овдје и сада и о њој Бењамин заносно говори, по ријечима Дринића. Близина је, испосавило се, веома тешка за достићи. 
Уз такву културу и ,,тероризам не чекајући завршни термин доспијећа заузима усхићену позицију краја прижељкујући да уведе стање Судњег дана.“[17]

  
3. ФИЛОСОФИЈА

На репресиван и идеолошки карактер савремене науке указиваће многи савремени философи. Идеал чисте античке теорије је напуштен, као гледање у суштину саме ствари. Прешло се и на анти-философију, по Хусерлу, утемељитељу феноменологије.[18] Уз њега и Маркузе наговјештава да је модерним животом занемарена виша димензија постојања, врло битна за биће човјека, критика је бачена исто и на висок ниво апстракције да ,,нема више тла на коме се састају теорија и пракса,“[19] Маркузеу па, индустријско (једнодимензионално) друштво и није се нарочито прославило. Осим што је потребно приближити науку и филосоију религији, вјероватно и религију треба приближити самој себи. И умјетност. Свје усмерити Божанском. И човјека себи, а да то истовремено не буде егоизам већ оно Суштинско прилажење.
Философија нема потребу одбацити технику, али философ има потребу да технику постави на њено мјесто у поретку ствари. Компјутер нећемо одбацити, али са истим се може и стварати. Употреба одлучује о сврси тог нечег. С техником као и с фантазијом, макар колико лажне или вјештачке биле, ми имамо скровишта истине. У сваком дјелићу свијета је Цијело и зато, свијет ма колико разбијен, сваки дјелић огледала опет даје слику цијелу холограмски, како каже и наука. Свијет разбијен се сабрати може, као и људи. Храм је невидљив. Много о томе говори религија.
Философија није одвојена од могућности ка Божанском стремљењу, јер Софија и јесте Божанска, њој се тежи. Отуђеност човјека је на многим пољима, а главну моћ остварења Јединства расутог свијета и његове одвојености од Духа и Шелинг види једино кроз Божанско. Јер Божанско је и прије тога и постало човјеком. Природи је требао посредник до Бога, добила је човјека, али сад, на жалост, и човјек треба посредника. Христ господар над природом показује човјеку Пут.[20] Пут Логоса. У односима између државе и Цркве, за Шелинга: ,,Грешка која је била почињена у раној хришћанској епохи цркве није била у томе што је она задирала у државу, него обрнуто, што је она сама држави допуштала уплитање, што јој се отварала, примала у себе форме државе, умјесто да остане у својој чистоћи од свега спољашњег.“[21]
И добили смо просвјећени нихилизам, а то што жив човек умире не значи да нема Бога. Нове вриједности су дате као необориве и постале принципи рационално одређени, позитивно и утилитаристички у смислу производње, трговине и конформизма. У онтолошком моделу симулације, и по Дринићу, исцрпљене су све могућности па се поставља питање o легитимности постмодерне.[22] О могућности Деридине деконструкције говорили су многи, о улози математике и поновној успостави покиданих веза у свијету. И поред Кантовог да ствар-по-себи није ствар, Хусерл позива назад к самим стварима, а није изузет ни такозвани формални мистицизам, интуиционизам, све могућности су се црпиле да се свијет поново доведе попут слике умјетника у једну примамљиву и истиниту Цјелину, да живот човјека поврати смисао. Религија чини што може са своје стране. Умјетност, и скривена, да ли не може да кореспондира с навалом репродукције и појаве нових врста извођења без постојања умјетничког дјела? Перформанса. Оно што треба учинити није никаква револуција већ проћи смислено оно што је већ давно речено од стране многих мислилаца, у што спада, да како, и математика.[23] Математику не заобилазе већина великих мислилаца. Декарту смо мислећи и протежни, а тек мишљење му је знак да постојимо. Његов сукоб с традицијом, по многима, највише је око питања методе,[24] што ће остали касније замјерати и Хусерлу да је завршио на крају исто у методи. Декарт, ипак, вјерује у помирење различитих философских школа и различитих мишљења о истој ствари, али, на крају, опет, само је једно мишљење по њему истинито.[25] Прво сумњамо у постојање тијела, али и даље Декарт гледа шта се дешава с воском свијеће. Он прави разлику између математичког и чулног тијела и тек Душа ће наше математичко виђење тијела трансформисати у оно чулно, по Декартовој ,,Расправи о методи“.[26] Он види независност Душе од тијела, и тијело ће доћи касније. Веза постоји, али и пут назад као Повратак. Философски, религијски, умјетнички па, и научно.
  

4. СНАГА УМЈЕТНОСТИ

Умјетност не може прихватити такву прозирност ствари какву нуди модерно вријеме без оне старе драме и митске снаге. Све је умрежано подједнако доступно и подједнако замјенљиво,[27] уз то биолошка прозирност, и те како, открива нам о нашем постојању у празнини.[28] Пунина нам фали. Снага умјетности је таква да црпе своју снагу и љепоту директно из виших или Божанских сфера, уз занос манике, који Платон, као велики критичар умјетности, описује у дијалогу Федар. Платон отворено призна да постоје ствари о којима се не може рећи ништа конкретно, теолошки занос манике призна пјесништву, а и данас пјевају свештеници у службама, инструментално у православљу и није дозвољено, јер најбољи инструмент је још увијек људски глас, а Божанско се најбоље оглашава управо кроз човјека. То знамо још од Сократа.
Многи сликари Ренесансе су тражили од својих женских модела да буду сочне као воћке, тако су их и сликали но, било је оних с духовним оком продубљенијим, који су сликали и само треперење свијета, попут Ван Гога, и других - њима је и обична ствар жива, сваког тренутка друга, а иста попут одсјаја звијезда. То су својеврсна скривена тијела или мало коме видљиви слој живота, зато је умјетник и позван да га одслика. И Платон је сликао ријечима. Ван Гогу је мање битно да ли слика столицу, портрет, природу или ентеријер или рукав од какве одјеће, све је једнако овом умјетнику живо. Његово небо је пуно садржајних вртлога. Таква је умјетност, а умјетници велики зналци Таквости, који припремају Ум за виша сазнања. Ван Гогов столац неупоредиво стварнији је од столца из уобичајене перцепције.[29] И Сезан ,,који је својим женским моделима говорио да се потруде изгледати као јабуке, покушао је сликати портрете у истом Духу.“[30] У овом контексту Хаксли велича холандског сликара Вернера, чија је и Дјевојка са бисерном наушницом, поред и других његових насликаних жена и ентеријера, и те како одуховљена.
Снага умјетности је таква да и технику може помјерити, али ако умјетности нарочите и нема, или се крије, тад свијет трпи од трошна стања, без вјечности скупној Души понестаје снага. Умјетност осјећа патњу свијета као и чувени плесач Нижински, којег су смјестили у лудницу велики трговци свијета. Један умјетник ваљан може учинити више нег сва техника, јасно је. И философ, ако је истински. И Вјерник. Снага потпуна човјека је велика. Јер снага Истине је Дубина, а површина углавном слабост и заборав.
  

ЗАКЉУЧАК

Технички или нетехнички свијет, то умјетника не оспорава, умјетник треба да пригрли културу која му припада или је изгубљен. Да би човјек имао одношење с осталима и свијетом уопште, не може само да негира. Радити се мора или дјеловати у смјеру Слободе, која је, чини се, прапочелна. Врх културе, одавно је јасно, јесте умјетност. Умјетник има и друштвену одговорност велику осим што спашава самог себе. Умјетници нам крче пут к Суштини, ка Божанској љепоти постојања и у облицима, односно тјелесно. Сваки човјек по природи и умјетник је, неко мање, неко више, а умјетник је колико може доживјети дубоко свијет и оно прије. Скривена је природа исто питање физиса и науке физике за оно ,,иза“, метафизике. И наука, уз религију, средство је за достићи врхунце постојања и Истине. Бога. Тад човјек заћути и сва наука постаје непотребна, а умјетност врхунска је без умјетности. Чисто догађање. 
Закључити је било шта тешко, али човјек може остати отвореним за утицај више свијести, пред Божанским, јер сам човјек је и двојан, земаљаски и небески. Коначан и бесконачан. Тјелесан и бестјелесан. Ништа од овог не можемо игнорисати или одбацити осим се сабрати у потпуности нашег Бића. Постоји Тајна.


БИБЛИОГРАФИЈА

. Платон, Федар или О Љепоти (Београд: Дерета, 2006)
. Платон, Тимај (Београд: НИРО Младост, 1981)
. Аристотел, О пјесничкој уметности (Београд: Култура, 1955)

. Мирослав Дринић, Наука и метафизика (Бања Лука: Видици, 2010)
. Мирослав Дринић - Метафизичка експлозија и окончање у тот. еквивалентности - Криза хуманизма и смрт Бога; Зоран Арсовић, Жељко Вујадиновић, Војин Симеуновић, Радивоје Керовић, Богомир Ђукић / Интеграција и личност - Институт за философију и друштвена истраживања - Философски факултет   Бањалука (Бања Лука: Арт принт, 2005)
. Мирослав Дринић - Особеност бића у умјетности / Филозофски годишњак (Бања Лука: Филозофско друштво Републике Српске,  2010)
. Мирослав Дринић - Моћ узвраћања погледа и непоновљива близина  ствари / Критичка теорија друштва (Бања Лука: Удружење за  филозофију и друштвену мисао, 2010)

. Павле Флоренски, Иконостас (Никшић: Јасен, 2009)
. Павле Флоренски, Смисао идеализма (Београд: Плато, 2000)

. Херберт Маркузе, Човјек једне димензије (Сарајево: ИП Веселин Маслеша, 1968)
. Карл Јасперс, Шифре трансценденције (Бања Лука: Литтера, 2011)
. Мартин Хајдегер, Предавања и расправе - Питање о техници (Београд: Плато, 1999)
. Хотимир Бургер, Филозофија технике (Загреб: ИТРО Напријед, 1979)

. Шелинг, Ф. В. Ј. Филозофија слободе (Београд: Плато, 1998)
. Освалд Шпенглер, Пропаст Запада 1, 2 (Београд: ИНП Књижевне новине, 1989)
. Илија Марић, Философија и наука (Београд: Плато, 1997)
. Јасна Шакота-Мимица, Декартова метафизика тела (Панчево: Мали  Немо, 2006)

. Олдос Хаксли, Врли нови свијет (Београд: Библиотека Кентаур, 1977)
. Олдос Хаксли, Врата пецепције / Рај и пакао (Сарајево: Репринт, 2006)


Letindor (www.letindor.blogspot.com)

No comments:

Post a Comment