Tuesday, 14 February 2017

Fenomenološki obrt


УНИВЕРЗИТЕТ У ...
ФИЛОСОФСКИ ФАКУЛТЕТ - СМЈЕР ФИЛОСОФИЈЕ
2. ЦИКЛУС СТУДИЈА / 2. ГОДИНА / 1. СЕМЕСТАР






ФЕНОМЕНОЛОШКИ
ОБРТ

(СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ МОДЕРНЕ ФИЛОСОФИЈЕ СУБЈЕКТИВНОСТИ)






(прије 600 година)

...

САДРЖАЈ: 


УВОД

1. ИМАНЕНТНО И ТРАНСЦЕНДЕНТНО
1.1. Догађање

2. КУЛТУРА КАО СРЕДСТВО САЗНАЊА

3. ФЕНОМЕНОЛОГИЈА - ПРОБЛЕМ ИЛИ ШАНСА

4. ТЕОЛОШКИ СУСРЕТ СА ЖИВОТОМ

ЗАКЉУЧАК
БИБЛИОГРАФИЈА



УВОД

Све што је дато у чулној и разумској евиденцији није обавезно и Истинито. За Истином сви трагају, на овај или неки други начин, чак несвјесно. И не само обичан човјек, знамо, философ покушава више. Евидентно дато као објективно није оно које обећава рјешење нашег проблема, то објективно, ипак, ми смо прогласили важећим затим и индукцијом, дедукцијом, израчунавањем и другим којекаквим методама изводимо додатне лажне ,,ствари.“ Хусерл не признаје тај пут западне науке, увиђа проблем. Види кризу човјека и кризу друштва на почетку 20. вијека, а та криза је данас и већа, рјешења на видику као да нема. Бескрајни су преговори и свађе, све по површини, но интерес сасвим у складу с прокламованим вриједностима живота модерна човјека. Тако је дато и људи су такво што прихватили. Дијагноза је много пута и на много начина већ дата, али шта с пацијентом који не слуша или не поштује оно што доктор пропише? Доктор док лијечи Исцјељује Бог, и ту смо подијељени.
Овај (семинарски) рад је покушај да се види или осјети нешто од могућих рјешења против запалости човјека и друштва у философском приступу Хусерла, који је посебан. Колико он може бити љековит за данашње обољело вријеме, то хоће открити многи, али многи га и заобилазе.


1. ИМАНЕНТНО И ТРАНСЦЕНДЕНТНО

Пред нама или у нама је појава. Гледати и Видјети није исто. И није спорно започињати са сазнањем од оног непосредно датог које првобитно доводимо у питање, и по Хусерлу, та тешкоћа је само привидна. Код објективних наука, и математике, упитност је било које трансцендентности, јер како то да сазнање може изаћи изван себе? Декартове когитације су иманентне, такве погађају неко биће но, питање је такође зашто и ту нема сумње? У бивствујућем, речено сад хајдегерски. Реално иманентно не подразумијева више ништа друго изван себе. Ми имамо то реално иманентно као први степен јасности. Но, оно што је трансцендентно не може се тек тако користити па, по Хусерлу, треба такозвано феноменолошко редуковање, јер то трансцендентно нам НИЈЕ иманентно дато.
И картезијанска когитација захтијева редукцију (феноменолошку) на путу ка новим слојевима посматрања, напушта се и тло биологије и психологије. Сад питање је како нешто самодато може погодити човјека као не-самодатост? И Декарт прави корак према јасној и разговјетној перцепцији. Пут, не ка општем, већ ка чистој евидентности или суштини, НЕ реалној иманентности (као предрасуди иманентности) већ чистом сагледавању. То поље је а приори унутар апсолутне самодатости, као поље апсолутних сазнања гдје се остављају по страни ја и свијет, и бог и математичке вишеструкости, каже Хусерл.[1] Декарту је откривање и испуштање било једно, а у феноменолошкој редукцији Хусерла то није. Ми идемо у дубине, а тамо је нејасност, по њему. Когитације као просте датости, Хусерлу крију разне трансцендентности. Он анализира музички ТОН, који истргнут у сада има и све неко прије и послије у времену. Зато, разлика је између појаве и оног што се појављује, као двосмисленост појма феномен. У декартовским когитацијама само појављивање је постало предмет. Међутим, двије су датости: датост појављивања и датост предмета, али предмет такве иманентности НИЈЕ иманентан у реалном смислу и није дио појаве,[2] Хусерлу. Протекле фазе трајања ТОНА су предметно, а не реално у садашњој тачки појављивања. То може да важи за било шта у појави, чини ми се? Богатство је привида и стадиј наивности у проматрању околног свијета. Још смо на тлу природног мишљења. И логика је постала проблематична. Из критике природног сазнања израста метафизика као први и основни дио феноменологије која је философска наука или метод. Сазнање мора изаћи из себе, а не да посуђује од некуд и зато теорија сазнања не може бити грађена на природној науци било које врсте. У трансценденцији знање је дато, али објекта нема. Трансценденција не може унапријед бити дата. У апсолутној датости, након редукције, нема више ништа од трансценденције. Не смијемо се, дакле, држати ни психичких доживљаја. Чист сазнајни феномен проучава управо феноменологија, Хусерлу. Општост нам не може помоћи у виђењу чистог феномена као хераклитовске ријеке у коју се не може два пута ући, јер сваки пут је друга. Феноменолошка редукција је искључиво философски метод на путу апсолутној самодатости, и са што мање разума, а више чисте интуиције. Много тога ми замишљамо (интендирамо). Многи су модуси предметности и датости. Такође, нешто је евидентно дато у феномену, а да се у феномену не налази.[3] Суштинска датост није само кроз опажај. Али има и оно које стоји само у очима, а није нам у сјећању, попут фантазије. И она је нека датост, не само да представља већ и садржи. То гдје се конституише предметност, за Хусерла је и чудо. Датост је посвуда и на бројне начине, трагамо за Суштином. ,,Осјетљив је проблем могућности прилажења бићу самих објеката, најприје само у погледу природе.“[4] Колико је она по-себи и колико смо ми ту или не, питање је? 

1.1. Догађање

Догађању треба енергија, снага, воља, њих има у бескрају, али црпити са тих извора није једноставно ни лако. Модерна наука призна постојање такозваног квантног поља, али имати везу с тим је бити и БЕЗ тежине и инерције. Све то нас враћа и петом елементу Аристотела, или још боље подручју трећег рода код Платона, између Вјечног Добра као Бога и свијета настајања и нестајања. Дакле, свијет Идеја и још Еидос. Неких помака и има у томе да се научно докаже како људски ум и тијело нису засебни, ни одијељени од своје околине, све као ,,пакети“ енергија у непосредном међудјеловању. Блиско и Декарту. Теорија Поља и Нулте тачке даће смисао и такозваним натприродним појавама, у сваком случају и емпиријски, ако је могуће, ближе Духу. Посматрач већ мора бити и креативан. Снови су такође и заједнички, осим субјективни и Лични. Бесконачност и Вјечност се траже Ту и Сада. А наука и техника такође траже како се повезати с Пољем.
С Хусерлом имамо интенционалност која ,,показује темељни увид феноменологије: свијест није у себе затворена сфера, са представама, које су затворене у један унутрашњи свијет, него супротно, структура свијести је упућеност на ствари (зато ће Сартр рећи да му је Хусерл вратио свијет),“[5] по Арсовићу. Интенционалност а приори среће феномен у свијести, захваљујући чему имамо и могућност виђења објекта у свијету. И ,,огромна је разлика између грубог и сировог познавања неке структуре до разумијевања њеног истинског смисла.“[6] Пут је ка духовном виђењу.


2. КУЛТУРА КАО СРЕДСТВО САЗНАЊА

Многи појмови су исклизнули у шифре, и сам појам Бога или Божанског, то ,,Царство шифара ... имају теннденцију да отклизну у чисту спекулацију, у операције са појмовима испод којих више уопште нема садржаја ... увијек мислимо у категоријама: Битак, Ништа, Супстанција, ...“[7] и друго. Даље, хоћемо бити јасни у мишљењу и поновно доспијевамо у окове категорија, по Јасперсу. И ,,очигледно је да се, кад је ријеч о универзалности, не може узети у обзир само ум, него исто тако и језик, односно човјекова језичност ... (и по Гадамеру) ... Ни у једном случају се појам универзалности никако не смије помијешати са појмом тоталитета. Не ради се о енциклопедијском сабирању свег могућег знања.“[8] Но, и даље нам, поред осталог, остаје питање шта је то језик, јер проблем није ни приближно ријешен.
,,Ни назад? Ни да се напријед крочи? Ни дивокоза овуда не може проћи?“[9] - пјева Ниче пред сам праг 20. вијека. Колико култура помаже или одмаже, није сваком исто, ни сваки пут исто. Уз појмове и калуп мишљења имамо и технички свијет. Нешто ново. И не значи добро. Шта је? - питају многи философи. Ако суштина технике, оне коју имамо пред собом, није ништа техничко, ми имамо и облик феноменолошке редукције коју је на свој начин извршио и Хајдегер, по угледу на свог учитеља и револуционарног мислиоца 20. вијека Хусерла. Хусерл прије увиђа радикалну кризу живота еврпског човјека, кризу науке уопште и отуд његов улаз у једну ,,посебну“ потрагу уз философију. Опасност је и од потонућа у једну потпуно скептичну средину и за губитак властите истине са свијетом који је на видјело изнио, сад нама прошли, 20. вијек.[10] Осим тога, стигла нас је и ,,техника као облик производње живота ... (и) до краја развијени принцип нововјековне метафизике као знаности.“[11]
Свијет пред нама или свијет у којем смо по свему судећи је недостатак макар нашег виђења суштине оног првог рода Бића, Божанског, виђења Првог реда. Ми судили смо и судимо још по сјенкама, речено и у контексту Платонове философске мисли. Хусерл види природне науке не могу бог зна шта учинити по питању Истине.
Шта култура може? Она може отворити проблем на прави начин и мање нас затрпавати бесмислицама. Култура нам може бити подршка или пак остати лаж, која се представља као истина и коначна. Тако раде позитивне науке, дају оно што функционише на емпиријским (чулним) основама, а да то исто проглашава или види такође интуитивним и метафизичком те, једном заведено такво и опште знање у књигама хоће бити необориво. Дух не може да ради кроз те беживотне структуре. И Умјетност има свој Пут, близак и философском. Хераклитски: Два пута се не може ући у исту ријеку.
Увијек нови парадокси европског свијета. ,,Теоријска збрка је нарочита пред поменутом запањеношћу да иста наука која има да припреми пропаст одувијек омогућава човјечанству експлозију његове плодности.“[12] Нема се моћи. ,,Већ дуже вријеме Европа живи тренутак у коме је критика понудила оставку ...“[13] по Арсовићу. И ,,... могуће је кризу европских знаности довести у непосредну везу с кризом европског људства.“[14] Надаље, кризу људства, по Хусерлу, ваља тражити и у модерној науци и у научној философији. Философија је у једној сасвим погрешној димензији и потребне су јој нове полазне тачке различите од било које природне науке. ,,Мислилац личи на Орфеја у подземном свијету: он не смије сувише рано да се окрене.“[15]
,,Наука мора сада да покаже своју корисност! Постала је хранитељица, у служби егоизма: држава и друштво узеле су је под своје да би је искоришћавале за своје циљеве. Нормално стање је рат: мир закључујемо само на одређено вријеме.“[16] И шта се може? ,,Други народи имају свеце, Грци имају мудраце,“[17] рећи ће Ниче, такође, код Грка философ није случајност, али из наше културе тешко је оцијенити који су то задатак философи имали код Старих, осим задатка обликовања човјека. У новим културама философ је само непредвидива комета,[18] Ничеу.


3. ФЕНОМЕНОЛОГИЈА - ПРОБЛЕМ ИЛИ ШАНСА

,,Онај је господар земље ко јој познаје дубине ...“[19] пјевао је Новалис. И интелектуализам, као и емпиризам, даје себи унапријед потпуно готови свијет.[20] На интелектуализам појединих философа се грозио и Хераклит.
Феноменологију ће неки видјети у додиру с појмом трансценденције, иако њу неће сви видјети на исти начин, па се и ,,Левинасов појам трансценденције значајно разликује од Хусерловог и Хајдегеровог,“[21] његових фрајбуршких наставника. Крута је опозиција метафизике и онтологије код Левинаса, прва је усмјерена на Битак, а друга на бића (бивствујуће). Уз свог учитеља Хајдегера, који се разрачунава с појмом научне философије, Левинас, уз Хајдегерову онтолошку диференцију, више ће бити за метафизику, а против онтологије.[22] По њему ,,умјесто на рефлексију, цјелокупна философијска дјелатност треба се сада ослонити на трансценденцију.“[23] За Левинаса је философија осмишљавање трансценденције, такође ,,оно што смо подвукли као посљедицу Хусерлове феноменологије, поистовјећивање Битка и егзистирања с једне стране, и његов начин сусретања живота ... који постаје видљив у конституцији објекта, представљају посљедице за које сматрамо да их је и Хајдегер примијетио и чини се да имају утјецаја.“[24] Хусерл хоће превазићи догму и научност у философији, али и он завршава у методи, за неке то је опет начин да се философији блокира могућност непосредног увида у стварност, сматрајући да је иста прво трансцендентна, као што су радили и Декарт, Фихте, Хегел и други. Ипак феноменологији се признаје револуционарност и поред критика да је она блискост у страности и против иманентности. О блискости ће више говорити Левинас, о изласцима из круте властитости и прелазу из-једног-у-друго. Левинасу је стало до трансценденције, али му феноменологија учитеља није могла помоћи.
Лиотар, прву књигу коју пише је управо Феноменологија, надовезујући се на Хусерла, али и критикујући га. Феноменолошки пут је изнутра и по Мерло-Понтију. Жели се избјећи и метафизичка систематизација. Феноменологију краси њена суштинска недовршеност и на неки начин се може упоредити с картезијанством.[25] Хусерл иде против или мимо субјекта сазнања који му је психолошки природно-научан. Суштини психичког Хусерл прилази преко Еидоса путем изворне интуиције. Јер феноменологија је еидетска наука.[26] Ниједна емпиријска психологија није схватила суштину психичког тек Еидетски закони дубље важе и руководе сваким емпиријским сазнањем, што је и својеврсна онтологија природе за Лиотара. Ту је и геометрија као еидетика простора. Онај који се редукцијом одриче неистинитог садржаја је исто неко ја, дакле, чисто Ја. Свијест о себи даје и доживљај по-себи.[27] Свијет је супротан мом чистом Ја. Трансцендент(ал)но ја се не може мијешати с психолошким ја, а у томе инсистирају управо картезијанске медитације. Чак други је Хусерлу модификација мога ја. Обманут и галилејевским[28] објективизмом, Декарт је побркао трансцендентални когито с психолошким ја.[29] Хусерл је супростављен хегеловском рационализму, иако можда иду и истом циљу, по Мерло-Понтију, за којег је философски свијет већ ту и прије рефлексије, као неотуђива присутност.[30]
Може ли се стазама Едмунда Хусерла? - пита и Арсовић, он види ту феноменолошку лабораторију као мјесто с којег се могуће квалитативно сурвати у философију.[31] Такође ,,Хусерл је небројено пута упозоравао - феноменологију је немогуће научити из књига. То је пут који се мора проћи.“[32] А иначе ,,мало се мисли, готово никако.“[33] О том мало се зна, иначе. ,,Треба ти око душе. Њега ваља упалити,“[34] по Арсовићу.


4. ТЕОЛОШКИ СУСРЕТ СА ЖИВОТОМ

За добар живот ваља разумјети и вјерске ствари, које нису сасвим удаљене од философских, може се рећи:  ,,Философирање је основ свих осталих откривења. Одлука да се философира представља захтијев стварноме Ја да дође к себи, прене се и постане дух,“[35] Новалису. Без философије њему су и несавршен пјесник и несавршен мислилац. Сусрет са собом или промјена битна може бити, дакле, религијска, да како. Вјера је ,,и дар Божији и, истовремено, наше сопствено слободно дјело.“[36] Црква је мистично тијело Христово, чиме се бави и еклесиологија као теолошка област испистивања. Институција, барем званично, искључује мистично искуство и Дух Слободе који дише свуд гдје хоће. И ,,цијела историја Цркве показује да су харизма (благодатни дар) и институција врло често у сукобу једна са другом. Монаштво је у древној Цркви представљало истинску пријетњу епископском ауторитету, и изгледа да, све до данас, борба између ове двије снаге није у потпуности разрјешена. Мистици теже да се изолују из званичног тијела Цркве. Мистично искуство се сматра за особито и неуобичајено, често и за индивидуално, за разлику од или чак насупрот уобичајеном мноштву Хришћана који сачињавају Цркву.“[37] Еклесиологија и институционално некад није искључивала мистично искуство, чак је била и мјесто истинске мистагогије.[38] Тијело Христово је мистичан појам, почиње с павловском употребом у три смисла: васкрсло тијело (христолошки), Црква (еклесиолошки) и треће као разломљено дато у евхаристији (евхаристијско).[39] Слобода и Љубав су овдје, за мистично искуство, кључни, и хришћански љубав као агапе је заједништво заједнице, Зизјуласу. Слобода човјека има везе са Слободом Божијом.[40] Све то нису природни дарови већ Више од тог. Најмистичнија од свих радњи Цркве је евхаристија, као икона Царства Небеског, а пророштво, као мистицизам ријечи, најузвишенија од црквених служби, Зизјуласу. Евхаристијска заједница отјеловљује и есхатолошку заједницу.[41] Епископи су били насљедници Пророка.
Есхатолошки, по Библији, Царство ће продријети у историју и довести овај свијет до краја. Таква је природа и Цркве. Није пут себе истицања већ је кроз другог. Мјесто послушности је Срце. Чисто Срце. И служба заједници с тим или већ кроз то.
Руски религијски мислилац и философ Соловјев, веома рационалан у мисли, али и притајени мистик, у човјеку види огромне могућности и савјетује: ,,Док ми још нисмо способни да оживотворујемо мртву природу, морамо бар настојати да што мање умртвљујемо живу.“[42]


ЗАКЉУЧАК

И Хусерл и Платон нам могу помоћи, и многи други, ако Истини можемо бити отворени и ако то хоћемо. Човјек мора да ради много и смислено, и по Закону, по Највишем Закону. Ваљају нам и пјесници. Умјетници, философи, теолози. каткад и научници. Све користи као степеник ка Вишем узашћу себи и потом Божанском постојању. И фантазија ради своје, ако кроз њу уочавамо прави однос.
Али, како мијењати свијет и бити користан осталима? За ту врсту активизма можемо се обратити и даље у пришлост, чак Сократу. Упознати самог себе. Ипознати свијет. Надахнути другог и дати снагу и свјетло другом јер ми нисмо одвојени. Расвјета је приоритет на овај начин. И друге силне појмовне ваља ишчупати из секуларног челичног стиска и вратити у ријеку постојања. Живог тока. Језик може помоћи ако је смислен и духом прожет, надахнут. Зато, како Хусерл каже: Назад к самим стварима. Јер ово још нису ствари. То назад значи нигдје не ићи.


БИБЛИОГРАФИЈА

. Хусерл, Едмунд, Идеја феноменологије - пет предавања (Београд: БИГЗ,1975)
. Хусерл, Едмунд, Криза европских знаности и трансцендентална феноменологија  - увод у феноменолошку философију (Загреб:   Глобус, 1990)
. Хусерл, Финк, Конрад-Марцијус, Ингарден, Шелер, Хајдегер, Де Вејленс, Мерло-Понти, Транк-Дук-Тао, Паћи, Дамјановић: Феноменологија - Избор, увод и коментари Милан Дамјановић (Београд: НОЛИТ, 1979)
. Лиотар, Жан Франсоа, Феноменологија  (Београд: БИГЗ, 1980)

. Арсовић, Зоран, Феноменологија и Европа (Бања Лука: Видици, 2008)
. Арсовић, Зоран, Парадокс европског свијета - глобализација и интеграција; Ж. Вујадиновић, В. Симеуновић, М. Дринић, Р.    Керовић, Б. Ђукић, Интеграција и личност - Институт за филозофију и друштвена истраживања - Филозофски факултет Бањалука (Бања Лука: Арт принт, 2005)
. Арсовић, Зоран, Живот са смислом - У част стопедесет година рођења Едмунда Хусерла (Бања Лука: Крајина - Часопис за књижевност и    културу, 2009)
. Арсовић, Зоран, Шта (пре)остаје - Казивање Једног (Београд - Торонто: Источник,  2015)

. Ниче, Фридрих, Дионисови дитирамби (Београд: Графос, 1988)
. Ниче, Фридрих, Књига о философу  (Београд: Графос, 1987)
. Ниче, Фридрих, Филозофија у трагичном раздобљу Грка (Београд: Графос, 1985)
. Адорно, Теодор, Чему још филозофија - превод рађен према награђеном тексту у књизи Eingriffe (Neun kritische Mo-delle), Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main 1963. - пријевод: Сњешка Кнежевић.
. Родин, Давор, Дијалектика и феноменологија (Београд: НОЛИТ, 1979)
. Мерло-Понти, Феноменологија перцепције (Сарајево: Веселин Маслеша - Свјетлост, 1990)
. Маркузе, Херберт, Човјек једне димензије (Сарајево: ИП Веселин Маслеша, 1968)
. Јасперс, Карл, Шифре трансценденције (Бања Лука: Литтера, 2011)
. Бодријар, Жан, Симулакруми и симулација (Нови Сад: ИП Светови, 1991)

. Проле, Драган, Филозофска истраживања: Феноменологија као   филозофија            трансценденције / Изворни чланак УДК 165.62:111 Левинас, Е. (Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, примљено 24. 10. 2010)

. Шпенглер, Освалд, Пропаст Запада 1, 2 (Београд: ИНП Књижевне новине, 1989)
. Зизјулас, Јован, Заједница и другачијост - превела 8. поглавље књиге монахиња Анастасија / Ристић, преузето са сајта: www.verujem. org (Лондон-Њујорк: ТиТ Кларк, 2006)
. Соловјев, Владимир, Духовне основе живота (Београд: Логос, 2008)
. Новалис, Изабрана дјела (Београд: НОЛИТ, 1964)


Letindor (www.letindor.blogspot.com)

No comments:

Post a Comment