Wednesday, 5 July 2017

Тесла


Једнога дана градски већници су пролазили улицом у којој сам се играо са осталим дечацима. Најстарији међу уваженом господом, богати грађанин, зауставио се да би дао сваком од нас сребрењак. Прилазећи мени, нагло се зауставио и рекао: ,,Погледај ме у очи.“ Погледи су нам се сусрели, док сам пружао руку да примим драгоцени новчић, он је на моје запрепашћење рекао: ,,Не, нема више, ти не можеш ништа да добијеш, од мене исувише си паметан.”

Бројао сам кораке у шетњи и израчунавао запремину тањира за супу и шољице за кафу и залогаја хране - друкчије не бих могао да уживам у јелу. Све радње и поступци које сам понављао морали су бити дељиви са три и уколико бих погрешио, био сам принуђен да све почнем од почетка, чак и ако је за то било потребно неколико сати.

... ипак је чињеница да су кафа, чај, цигаре, те жвакаћа гума и други стимулуси којима се слободно одаје чак и незрела омладина, много штетнији за нацију судећи по броју људи који им подлежу. Тако сам, на пример, у току својих студентских дана сакупљао податке из објављених читуља у Бечу, постојбини људи који пију кафу и установио да су смртни случајеви проузроковани срчаним тегобама понекад достизали готово шездесет и седам процената од укупног броја умрлих. Слична запажања вероватно могу постојати и у градовима у којима се прекомерно пије чај. Тај укусни напитак веома узбуђује и постепено исцрпљује фина мождана влакна. Исто тако озбиљно утиче на артеријску циркулацију и требало би га уживати што ређе, утолико пре што је његово штетно дејство споро и неосетно. Дуван, с друге стране, погодује лаком и пријатном размишљању али одузима интензитет и концентрацију неопходну за сваки снажан и истински умни напор. Жвакаћа гума помаже кратко време али врло брзо суши жлезде и доводи до трајног оштећења, а да не говоримо о одвратности коју ствара. Алкохол је одличан окрепљујући напитак у малим количинама, али има отровно дејство када се користи прекомерно и потпуно је неважно да ли се унесе у организам као виски или се произведе у стомаку од унетог шећера.

Рекао сам ујаку да ћу отићи у Америку и тамо остварити свој пројекат. Тридесет година касније, видео сам како се моје идеје остварују на Нијагари и дивио се недокучивој тајни ума.

Управо када сам се припремао за дуго путовање кући примио сам вест да отац жели да идем у лов. Био је то чудан захтев, с обзиром на то да је он увек био против ове врсте спорта. Али неколико дана касније дознао сам да у нашем крају хара колера и искористивши прилику, вратио сам се у Госпић, не обазирући се на жеље својих родитеља. Невероватно је колико су људи мало знали о узроцима овог зла које се појављивало у земљи сваких петнаест до двадесет година. Веровали су да се смртоносни узрочници преносе ваздухом и испуњавају га оштрим мирисима и димом. У међувремену су људи пили загађену воду и масовно умирали. Разболео сам се од те страшне болести првог дана по повратку и мада сам преживљавао кризе, девет месеци сам био везан за постељу, готово непокретан. Сва моја животна енергија је била потпуно исцрпена и по други пут сам се нашао на самрти. У једном од самртних тренутака, за које су мислили да су ми последњи, отац је улетео у моју собу. Још увек памтим његово бледо лице док је покушавао да ме развесели, несигурним гласом. Рекох му: ”Можда бих могао да се опоравим, ако ми допустиш да студирам технику.” ”Ићи ћеш у најбољу техничку школу на свету”, одговорио ми је свечано, а знао сам да тако и мисли. Велики терет ми је пао са срца, али олакшање би стигло прекасно да не беше једног чудотворног лека, који се добијао дугим кувањем једне посебне врсте пасуља. На огромно запрепашћење свих, вратио сам се у живот, као други Лазар. Отац је упорно захтевао да проведем годину дана у кретању на чистом ваздуху што сам нерадо прихватио. Највећи део времена сам лутао планинама натоварен ловачком опремом и завежљајем књига. Овај додир са природом ми је освежио и душу и тело.

По завршетку распуста, послали су ме на Политехничку школу у Грац у Штајерској, коју је мој отац изабрао као једну од најстаријих школа и оних које су уживале највећи углед. Био је то тренутак који сам жељно очекивао и почео сам своје студије под добрим покровитељством и чврсто решен да успем. Моје претходно школовање је било изнад просека, захваљујући очевом подучавању и пруженим могућностима. Научио сам неколико језика и користио се књигама из неколико библиотека сакупљајући из њих мање-више корисне информације. А онда сам црви пут могао да изаберем предмете који су ми се допадали и нисам више морао да се гњавим са слободним цртањем. Одлучио сам да изненадим своје родитеље и током целе прве године устајао сам свакога дана у три ујутру и радио цео дан до једанаест сати ноћу, недељом и празником. Пошто је већина мојих колега студената схватала ствари олако, природно је да су моји резултати надмашили остале. У току те године положио сам девет испита и професори су сматрали да заслужујем оцене више од најбољих. Наоружан њиховим ласкавим сведочанствима, отишао сам кући на кратак одмор, очекујући тријумф, али ме је увредило то што је мој отац сматрао неважним ове тешко стечене почасти. То је готово убило моју амбицију; али касније када је отац умро, потресло ме је када сам нашао завежљај писама, која су му моји професори писали предлажући му да ме испише са факултета, уколико неће да се убијем прекомерним радом. Касније сам се углавном посветио студијама физике, механике и математике, проводећи слободно време у библиотеци. Имао сам праву манију да завршим све што сам започео, што ми је врло често задавало муке. Једном приликом, почео сам да читам Волтера, и када сам схватио да постоји приближно сто ситно штампаних великих томова, које је овај монструм написао, испијајући седамдесет и две шољице црне кафе на дан, ухватио ме је очај. Морао сам тај посао да завршим, али када сам одложио и последњу књигу, био сам веома срећан и рекао себи: ,,Никад више.”

... Желео бих да могу да опишем своје прве утиске из ове земље. Читао сам у арапским причама како добри духови одводе људе у некакву земљу снова да тамо доживе чаробне пустоловине. Мој случај је био управо обрнут. Из света снова мене су духови одвели у свет стварности. Оно што сам за собом оставио било је прекрасно, надахнуто уметношћу и фасцинантно у сваком погледу; а оно што сам овде угледао било је механизовано, грубо и одбојно. Неки крупан полицајац махао је палицом која ми се учинила великом као цепаница. Учтиво сам му се обратио, молећи га да ми покаже пут. ”Шест блокова наниже, а онда лево”, одговорио је, гледајући ме убилачки. “Зар је ово Америка?“, упитао сам се болно изненађен. “ Ова земља заостаје читав век за Европом у цивилизацији. ” Када сам 1889. отпутовао у иностранство из Америке - пет година после мог доласка, уверио сам се да је Америка више од сто година испред Европе и до данас се ништа није догодило, што би изменило моје мишљење.

У најширем смислу речи, то је резонантни трансформатор, који је осим тога што располаже поменутим својствима, тачно одмерен како би се прилагодио Земљиној кугли и њеним константама и специфичностима. Захваљујући таквом обликовању, он врши бежични пренос енергије изванредно ефикасно и делотворно. Уз то растојање нема значаја јер се интензитет пренетог импулса не смањује. Чак је могуће повећање деловања са удаљењем од емисионе станице, што је у складу са егзактним математичким законом. Овај изум је био један од многих изума обухваћених мојим ,,Светским системом“ бежичног преноса који сам, по повратку у Њујорк 1900. године почео да комерцијализујем. Непосредна сврха овог мог подухвата јасно је у кратким цртама дата у техничком опису тога времена из кога наводим следеће: ,,Светски систем” је комбинација изумитељевих оригиналних открића у току дуготрајног периода истраживања и експериментисања. Не само што путем бежичног преноса овај систем омогућава да се тренутно и прецизно пренесе било који сигнал, порука или знак у све крајеве света већ исто тако успоставља везу између постојећих телеграфских, телефонских и других сигналних станица, а да при том ниуколико не мора да се мења њихова садашња опрема. То значи да телефонски претплатник може одавде да позове било ког претплатника па Земљиној кугли и да разговара са њим. Један пријемник, не већи од ручног сата, омогућиће му да чује било да се налази на копну или мору говор, односно музику из неког другог места без обзира на његову удаљеност. Ови примери су наведени искључиво да би се стекла извесна представа о могућностима тог великог научног напретка, који поништава раздаљину и захваљујући коме нам тај савршени природни проводник - Земља, стоји на располагању за коришћење у свакојаке сврхе и коју је људска генијалност употребила уместо жичаног проводника. Из овога произлази један далекосежан резултат, а то је да било која направа која може да ради помоћу једне или више жица (очигледно на ограниченој раздаљини) може исто тако да се стави у погон без физичких проводника и са истом једноставношћу и прецизношћу до раздаљина које немају других ограничења до оних које својим физичким димензијама намеће сама Земљина кугла.

(одломци преузети из: „Антологија српске књижевности“ - пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®)

No comments:

Post a Comment