Tuesday, 14 February 2017

Fenomenološki obrt


УНИВЕРЗИТЕТ У ...
ФИЛОСОФСКИ ФАКУЛТЕТ - СМЈЕР ФИЛОСОФИЈЕ
2. ЦИКЛУС СТУДИЈА / 2. ГОДИНА / 1. СЕМЕСТАР






ФЕНОМЕНОЛОШКИ
ОБРТ

(СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ МОДЕРНЕ ФИЛОСОФИЈЕ СУБЈЕКТИВНОСТИ)






(прије 600 година)

...

САДРЖАЈ: 


УВОД

1. ИМАНЕНТНО И ТРАНСЦЕНДЕНТНО
1.1. Догађање

2. КУЛТУРА КАО СРЕДСТВО САЗНАЊА

3. ФЕНОМЕНОЛОГИЈА - ПРОБЛЕМ ИЛИ ШАНСА

4. ТЕОЛОШКИ СУСРЕТ СА ЖИВОТОМ

ЗАКЉУЧАК
БИБЛИОГРАФИЈА



УВОД

Све што је дато у чулној и разумској евиденцији није обавезно и Истинито. За Истином сви трагају, на овај или неки други начин, чак несвјесно. И не само обичан човјек, знамо, философ покушава више. Евидентно дато као објективно није оно које обећава рјешење нашег проблема, то објективно, ипак, ми смо прогласили важећим затим и индукцијом, дедукцијом, израчунавањем и другим којекаквим методама изводимо додатне лажне ,,ствари.“ Хусерл не признаје тај пут западне науке, увиђа проблем. Види кризу човјека и кризу друштва на почетку 20. вијека, а та криза је данас и већа, рјешења на видику као да нема. Бескрајни су преговори и свађе, све по површини, но интерес сасвим у складу с прокламованим вриједностима живота модерна човјека. Тако је дато и људи су такво што прихватили. Дијагноза је много пута и на много начина већ дата, али шта с пацијентом који не слуша или не поштује оно што доктор пропише? Доктор док лијечи Исцјељује Бог, и ту смо подијељени.
Овај (семинарски) рад је покушај да се види или осјети нешто од могућих рјешења против запалости човјека и друштва у философском приступу Хусерла, који је посебан. Колико он може бити љековит за данашње обољело вријеме, то хоће открити многи, али многи га и заобилазе.


1. ИМАНЕНТНО И ТРАНСЦЕНДЕНТНО

Пред нама или у нама је појава. Гледати и Видјети није исто. И није спорно започињати са сазнањем од оног непосредно датог које првобитно доводимо у питање, и по Хусерлу, та тешкоћа је само привидна. Код објективних наука, и математике, упитност је било које трансцендентности, јер како то да сазнање може изаћи изван себе? Декартове когитације су иманентне, такве погађају неко биће но, питање је такође зашто и ту нема сумње? У бивствујућем, речено сад хајдегерски. Реално иманентно не подразумијева више ништа друго изван себе. Ми имамо то реално иманентно као први степен јасности. Но, оно што је трансцендентно не може се тек тако користити па, по Хусерлу, треба такозвано феноменолошко редуковање, јер то трансцендентно нам НИЈЕ иманентно дато.
И картезијанска когитација захтијева редукцију (феноменолошку) на путу ка новим слојевима посматрања, напушта се и тло биологије и психологије. Сад питање је како нешто самодато може погодити човјека као не-самодатост? И Декарт прави корак према јасној и разговјетној перцепцији. Пут, не ка општем, већ ка чистој евидентности или суштини, НЕ реалној иманентности (као предрасуди иманентности) већ чистом сагледавању. То поље је а приори унутар апсолутне самодатости, као поље апсолутних сазнања гдје се остављају по страни ја и свијет, и бог и математичке вишеструкости, каже Хусерл.[1] Декарту је откривање и испуштање било једно, а у феноменолошкој редукцији Хусерла то није. Ми идемо у дубине, а тамо је нејасност, по њему. Когитације као просте датости, Хусерлу крију разне трансцендентности. Он анализира музички ТОН, који истргнут у сада има и све неко прије и послије у времену. Зато, разлика је између појаве и оног што се појављује, као двосмисленост појма феномен. У декартовским когитацијама само појављивање је постало предмет. Међутим, двије су датости: датост појављивања и датост предмета, али предмет такве иманентности НИЈЕ иманентан у реалном смислу и није дио појаве,[2] Хусерлу. Протекле фазе трајања ТОНА су предметно, а не реално у садашњој тачки појављивања. То може да важи за било шта у појави, чини ми се? Богатство је привида и стадиј наивности у проматрању околног свијета. Још смо на тлу природног мишљења. И логика је постала проблематична. Из критике природног сазнања израста метафизика као први и основни дио феноменологије која је философска наука или метод. Сазнање мора изаћи из себе, а не да посуђује од некуд и зато теорија сазнања не може бити грађена на природној науци било које врсте. У трансценденцији знање је дато, али објекта нема. Трансценденција не може унапријед бити дата. У апсолутној датости, након редукције, нема више ништа од трансценденције. Не смијемо се, дакле, држати ни психичких доживљаја. Чист сазнајни феномен проучава управо феноменологија, Хусерлу. Општост нам не може помоћи у виђењу чистог феномена као хераклитовске ријеке у коју се не може два пута ући, јер сваки пут је друга. Феноменолошка редукција је искључиво философски метод на путу апсолутној самодатости, и са што мање разума, а више чисте интуиције. Много тога ми замишљамо (интендирамо). Многи су модуси предметности и датости. Такође, нешто је евидентно дато у феномену, а да се у феномену не налази.[3] Суштинска датост није само кроз опажај. Али има и оно које стоји само у очима, а није нам у сјећању, попут фантазије. И она је нека датост, не само да представља већ и садржи. То гдје се конституише предметност, за Хусерла је и чудо. Датост је посвуда и на бројне начине, трагамо за Суштином. ,,Осјетљив је проблем могућности прилажења бићу самих објеката, најприје само у погледу природе.“[4] Колико је она по-себи и колико смо ми ту или не, питање је? 

1.1. Догађање

Догађању треба енергија, снага, воља, њих има у бескрају, али црпити са тих извора није једноставно ни лако. Модерна наука призна постојање такозваног квантног поља, али имати везу с тим је бити и БЕЗ тежине и инерције. Све то нас враћа и петом елементу Аристотела, или још боље подручју трећег рода код Платона, између Вјечног Добра као Бога и свијета настајања и нестајања. Дакле, свијет Идеја и још Еидос. Неких помака и има у томе да се научно докаже како људски ум и тијело нису засебни, ни одијељени од своје околине, све као ,,пакети“ енергија у непосредном међудјеловању. Блиско и Декарту. Теорија Поља и Нулте тачке даће смисао и такозваним натприродним појавама, у сваком случају и емпиријски, ако је могуће, ближе Духу. Посматрач већ мора бити и креативан. Снови су такође и заједнички, осим субјективни и Лични. Бесконачност и Вјечност се траже Ту и Сада. А наука и техника такође траже како се повезати с Пољем.
С Хусерлом имамо интенционалност која ,,показује темељни увид феноменологије: свијест није у себе затворена сфера, са представама, које су затворене у један унутрашњи свијет, него супротно, структура свијести је упућеност на ствари (зато ће Сартр рећи да му је Хусерл вратио свијет),“[5] по Арсовићу. Интенционалност а приори среће феномен у свијести, захваљујући чему имамо и могућност виђења објекта у свијету. И ,,огромна је разлика између грубог и сировог познавања неке структуре до разумијевања њеног истинског смисла.“[6] Пут је ка духовном виђењу.


2. КУЛТУРА КАО СРЕДСТВО САЗНАЊА

Многи појмови су исклизнули у шифре, и сам појам Бога или Божанског, то ,,Царство шифара ... имају теннденцију да отклизну у чисту спекулацију, у операције са појмовима испод којих више уопште нема садржаја ... увијек мислимо у категоријама: Битак, Ништа, Супстанција, ...“[7] и друго. Даље, хоћемо бити јасни у мишљењу и поновно доспијевамо у окове категорија, по Јасперсу. И ,,очигледно је да се, кад је ријеч о универзалности, не може узети у обзир само ум, него исто тако и језик, односно човјекова језичност ... (и по Гадамеру) ... Ни у једном случају се појам универзалности никако не смије помијешати са појмом тоталитета. Не ради се о енциклопедијском сабирању свег могућег знања.“[8] Но, и даље нам, поред осталог, остаје питање шта је то језик, јер проблем није ни приближно ријешен.
,,Ни назад? Ни да се напријед крочи? Ни дивокоза овуда не може проћи?“[9] - пјева Ниче пред сам праг 20. вијека. Колико култура помаже или одмаже, није сваком исто, ни сваки пут исто. Уз појмове и калуп мишљења имамо и технички свијет. Нешто ново. И не значи добро. Шта је? - питају многи философи. Ако суштина технике, оне коју имамо пред собом, није ништа техничко, ми имамо и облик феноменолошке редукције коју је на свој начин извршио и Хајдегер, по угледу на свог учитеља и револуционарног мислиоца 20. вијека Хусерла. Хусерл прије увиђа радикалну кризу живота еврпског човјека, кризу науке уопште и отуд његов улаз у једну ,,посебну“ потрагу уз философију. Опасност је и од потонућа у једну потпуно скептичну средину и за губитак властите истине са свијетом који је на видјело изнио, сад нама прошли, 20. вијек.[10] Осим тога, стигла нас је и ,,техника као облик производње живота ... (и) до краја развијени принцип нововјековне метафизике као знаности.“[11]
Свијет пред нама или свијет у којем смо по свему судећи је недостатак макар нашег виђења суштине оног првог рода Бића, Божанског, виђења Првог реда. Ми судили смо и судимо још по сјенкама, речено и у контексту Платонове философске мисли. Хусерл види природне науке не могу бог зна шта учинити по питању Истине.
Шта култура може? Она може отворити проблем на прави начин и мање нас затрпавати бесмислицама. Култура нам може бити подршка или пак остати лаж, која се представља као истина и коначна. Тако раде позитивне науке, дају оно што функционише на емпиријским (чулним) основама, а да то исто проглашава или види такође интуитивним и метафизичком те, једном заведено такво и опште знање у књигама хоће бити необориво. Дух не може да ради кроз те беживотне структуре. И Умјетност има свој Пут, близак и философском. Хераклитски: Два пута се не може ући у исту ријеку.
Увијек нови парадокси европског свијета. ,,Теоријска збрка је нарочита пред поменутом запањеношћу да иста наука која има да припреми пропаст одувијек омогућава човјечанству експлозију његове плодности.“[12] Нема се моћи. ,,Већ дуже вријеме Европа живи тренутак у коме је критика понудила оставку ...“[13] по Арсовићу. И ,,... могуће је кризу европских знаности довести у непосредну везу с кризом европског људства.“[14] Надаље, кризу људства, по Хусерлу, ваља тражити и у модерној науци и у научној философији. Философија је у једној сасвим погрешној димензији и потребне су јој нове полазне тачке различите од било које природне науке. ,,Мислилац личи на Орфеја у подземном свијету: он не смије сувише рано да се окрене.“[15]
,,Наука мора сада да покаже своју корисност! Постала је хранитељица, у служби егоизма: држава и друштво узеле су је под своје да би је искоришћавале за своје циљеве. Нормално стање је рат: мир закључујемо само на одређено вријеме.“[16] И шта се може? ,,Други народи имају свеце, Грци имају мудраце,“[17] рећи ће Ниче, такође, код Грка философ није случајност, али из наше културе тешко је оцијенити који су то задатак философи имали код Старих, осим задатка обликовања човјека. У новим културама философ је само непредвидива комета,[18] Ничеу.


3. ФЕНОМЕНОЛОГИЈА - ПРОБЛЕМ ИЛИ ШАНСА

,,Онај је господар земље ко јој познаје дубине ...“[19] пјевао је Новалис. И интелектуализам, као и емпиризам, даје себи унапријед потпуно готови свијет.[20] На интелектуализам појединих философа се грозио и Хераклит.
Феноменологију ће неки видјети у додиру с појмом трансценденције, иако њу неће сви видјети на исти начин, па се и ,,Левинасов појам трансценденције значајно разликује од Хусерловог и Хајдегеровог,“[21] његових фрајбуршких наставника. Крута је опозиција метафизике и онтологије код Левинаса, прва је усмјерена на Битак, а друга на бића (бивствујуће). Уз свог учитеља Хајдегера, који се разрачунава с појмом научне философије, Левинас, уз Хајдегерову онтолошку диференцију, више ће бити за метафизику, а против онтологије.[22] По њему ,,умјесто на рефлексију, цјелокупна философијска дјелатност треба се сада ослонити на трансценденцију.“[23] За Левинаса је философија осмишљавање трансценденције, такође ,,оно што смо подвукли као посљедицу Хусерлове феноменологије, поистовјећивање Битка и егзистирања с једне стране, и његов начин сусретања живота ... који постаје видљив у конституцији објекта, представљају посљедице за које сматрамо да их је и Хајдегер примијетио и чини се да имају утјецаја.“[24] Хусерл хоће превазићи догму и научност у философији, али и он завршава у методи, за неке то је опет начин да се философији блокира могућност непосредног увида у стварност, сматрајући да је иста прво трансцендентна, као што су радили и Декарт, Фихте, Хегел и други. Ипак феноменологији се признаје револуционарност и поред критика да је она блискост у страности и против иманентности. О блискости ће више говорити Левинас, о изласцима из круте властитости и прелазу из-једног-у-друго. Левинасу је стало до трансценденције, али му феноменологија учитеља није могла помоћи.
Лиотар, прву књигу коју пише је управо Феноменологија, надовезујући се на Хусерла, али и критикујући га. Феноменолошки пут је изнутра и по Мерло-Понтију. Жели се избјећи и метафизичка систематизација. Феноменологију краси њена суштинска недовршеност и на неки начин се може упоредити с картезијанством.[25] Хусерл иде против или мимо субјекта сазнања који му је психолошки природно-научан. Суштини психичког Хусерл прилази преко Еидоса путем изворне интуиције. Јер феноменологија је еидетска наука.[26] Ниједна емпиријска психологија није схватила суштину психичког тек Еидетски закони дубље важе и руководе сваким емпиријским сазнањем, што је и својеврсна онтологија природе за Лиотара. Ту је и геометрија као еидетика простора. Онај који се редукцијом одриче неистинитог садржаја је исто неко ја, дакле, чисто Ја. Свијест о себи даје и доживљај по-себи.[27] Свијет је супротан мом чистом Ја. Трансцендент(ал)но ја се не може мијешати с психолошким ја, а у томе инсистирају управо картезијанске медитације. Чак други је Хусерлу модификација мога ја. Обманут и галилејевским[28] објективизмом, Декарт је побркао трансцендентални когито с психолошким ја.[29] Хусерл је супростављен хегеловском рационализму, иако можда иду и истом циљу, по Мерло-Понтију, за којег је философски свијет већ ту и прије рефлексије, као неотуђива присутност.[30]
Може ли се стазама Едмунда Хусерла? - пита и Арсовић, он види ту феноменолошку лабораторију као мјесто с којег се могуће квалитативно сурвати у философију.[31] Такође ,,Хусерл је небројено пута упозоравао - феноменологију је немогуће научити из књига. То је пут који се мора проћи.“[32] А иначе ,,мало се мисли, готово никако.“[33] О том мало се зна, иначе. ,,Треба ти око душе. Њега ваља упалити,“[34] по Арсовићу.


4. ТЕОЛОШКИ СУСРЕТ СА ЖИВОТОМ

За добар живот ваља разумјети и вјерске ствари, које нису сасвим удаљене од философских, може се рећи:  ,,Философирање је основ свих осталих откривења. Одлука да се философира представља захтијев стварноме Ја да дође к себи, прене се и постане дух,“[35] Новалису. Без философије њему су и несавршен пјесник и несавршен мислилац. Сусрет са собом или промјена битна може бити, дакле, религијска, да како. Вјера је ,,и дар Божији и, истовремено, наше сопствено слободно дјело.“[36] Црква је мистично тијело Христово, чиме се бави и еклесиологија као теолошка област испистивања. Институција, барем званично, искључује мистично искуство и Дух Слободе који дише свуд гдје хоће. И ,,цијела историја Цркве показује да су харизма (благодатни дар) и институција врло често у сукобу једна са другом. Монаштво је у древној Цркви представљало истинску пријетњу епископском ауторитету, и изгледа да, све до данас, борба између ове двије снаге није у потпуности разрјешена. Мистици теже да се изолују из званичног тијела Цркве. Мистично искуство се сматра за особито и неуобичајено, често и за индивидуално, за разлику од или чак насупрот уобичајеном мноштву Хришћана који сачињавају Цркву.“[37] Еклесиологија и институционално некад није искључивала мистично искуство, чак је била и мјесто истинске мистагогије.[38] Тијело Христово је мистичан појам, почиње с павловском употребом у три смисла: васкрсло тијело (христолошки), Црква (еклесиолошки) и треће као разломљено дато у евхаристији (евхаристијско).[39] Слобода и Љубав су овдје, за мистично искуство, кључни, и хришћански љубав као агапе је заједништво заједнице, Зизјуласу. Слобода човјека има везе са Слободом Божијом.[40] Све то нису природни дарови већ Више од тог. Најмистичнија од свих радњи Цркве је евхаристија, као икона Царства Небеског, а пророштво, као мистицизам ријечи, најузвишенија од црквених служби, Зизјуласу. Евхаристијска заједница отјеловљује и есхатолошку заједницу.[41] Епископи су били насљедници Пророка.
Есхатолошки, по Библији, Царство ће продријети у историју и довести овај свијет до краја. Таква је природа и Цркве. Није пут себе истицања већ је кроз другог. Мјесто послушности је Срце. Чисто Срце. И служба заједници с тим или већ кроз то.
Руски религијски мислилац и философ Соловјев, веома рационалан у мисли, али и притајени мистик, у човјеку види огромне могућности и савјетује: ,,Док ми још нисмо способни да оживотворујемо мртву природу, морамо бар настојати да што мање умртвљујемо живу.“[42]


ЗАКЉУЧАК

И Хусерл и Платон нам могу помоћи, и многи други, ако Истини можемо бити отворени и ако то хоћемо. Човјек мора да ради много и смислено, и по Закону, по Највишем Закону. Ваљају нам и пјесници. Умјетници, философи, теолози. каткад и научници. Све користи као степеник ка Вишем узашћу себи и потом Божанском постојању. И фантазија ради своје, ако кроз њу уочавамо прави однос.
Али, како мијењати свијет и бити користан осталима? За ту врсту активизма можемо се обратити и даље у пришлост, чак Сократу. Упознати самог себе. Ипознати свијет. Надахнути другог и дати снагу и свјетло другом јер ми нисмо одвојени. Расвјета је приоритет на овај начин. И друге силне појмовне ваља ишчупати из секуларног челичног стиска и вратити у ријеку постојања. Живог тока. Језик може помоћи ако је смислен и духом прожет, надахнут. Зато, како Хусерл каже: Назад к самим стварима. Јер ово још нису ствари. То назад значи нигдје не ићи.


БИБЛИОГРАФИЈА

. Хусерл, Едмунд, Идеја феноменологије - пет предавања (Београд: БИГЗ,1975)
. Хусерл, Едмунд, Криза европских знаности и трансцендентална феноменологија  - увод у феноменолошку философију (Загреб:   Глобус, 1990)
. Хусерл, Финк, Конрад-Марцијус, Ингарден, Шелер, Хајдегер, Де Вејленс, Мерло-Понти, Транк-Дук-Тао, Паћи, Дамјановић: Феноменологија - Избор, увод и коментари Милан Дамјановић (Београд: НОЛИТ, 1979)
. Лиотар, Жан Франсоа, Феноменологија  (Београд: БИГЗ, 1980)

. Арсовић, Зоран, Феноменологија и Европа (Бања Лука: Видици, 2008)
. Арсовић, Зоран, Парадокс европског свијета - глобализација и интеграција; Ж. Вујадиновић, В. Симеуновић, М. Дринић, Р.    Керовић, Б. Ђукић, Интеграција и личност - Институт за филозофију и друштвена истраживања - Филозофски факултет Бањалука (Бања Лука: Арт принт, 2005)
. Арсовић, Зоран, Живот са смислом - У част стопедесет година рођења Едмунда Хусерла (Бања Лука: Крајина - Часопис за књижевност и    културу, 2009)
. Арсовић, Зоран, Шта (пре)остаје - Казивање Једног (Београд - Торонто: Источник,  2015)

. Ниче, Фридрих, Дионисови дитирамби (Београд: Графос, 1988)
. Ниче, Фридрих, Књига о философу  (Београд: Графос, 1987)
. Ниче, Фридрих, Филозофија у трагичном раздобљу Грка (Београд: Графос, 1985)
. Адорно, Теодор, Чему још филозофија - превод рађен према награђеном тексту у књизи Eingriffe (Neun kritische Mo-delle), Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main 1963. - пријевод: Сњешка Кнежевић.
. Родин, Давор, Дијалектика и феноменологија (Београд: НОЛИТ, 1979)
. Мерло-Понти, Феноменологија перцепције (Сарајево: Веселин Маслеша - Свјетлост, 1990)
. Маркузе, Херберт, Човјек једне димензије (Сарајево: ИП Веселин Маслеша, 1968)
. Јасперс, Карл, Шифре трансценденције (Бања Лука: Литтера, 2011)
. Бодријар, Жан, Симулакруми и симулација (Нови Сад: ИП Светови, 1991)

. Проле, Драган, Филозофска истраживања: Феноменологија као   филозофија            трансценденције / Изворни чланак УДК 165.62:111 Левинас, Е. (Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, примљено 24. 10. 2010)

. Шпенглер, Освалд, Пропаст Запада 1, 2 (Београд: ИНП Књижевне новине, 1989)
. Зизјулас, Јован, Заједница и другачијост - превела 8. поглавље књиге монахиња Анастасија / Ристић, преузето са сајта: www.verujem. org (Лондон-Њујорк: ТиТ Кларк, 2006)
. Соловјев, Владимир, Духовне основе живота (Београд: Логос, 2008)
. Новалис, Изабрана дјела (Београд: НОЛИТ, 1964)


Letindor (www.letindor.blogspot.com)

Sunday, 29 January 2017

Tehnika i Sloboda za Umjetnika


УНИВЕРЗИТЕТ У ...
ФИЛОСОФСКИ ФАКУЛТЕТ - СМЈЕР ФИЛОСОФИЈЕ
2. ЦИКЛУС СТУДИЈА / 2. ГОДИНА 1. СЕМЕСТАР



ТЕХНИКА И СЛОБОДА ЗА 
УМЈЕТНИКА

(СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ФИЛОСОФИЈЕ ТЕХНИКЕ)



     (прије 600 година)

    ...

САДРЖАЈ:


УВОД

1. ПОЈАВНОСТ
 1.1. Слике
1.2. Представе
1.3. Маске
1.4. Личност

2. ТЕХНИЧКА КУЛТУРА

3. ФИЛОСОФИЈА  

4. СНАГА УМЈЕТНОСТИ

ЗАКЉУЧАК
БИБЛИОГРАФИЈА



УВОД

Разликовати материју од нематеријалног, а да то нематеријално није нешто управо празно, имали су потребу и стари Јоњани, али и друге цивилизације свијета. То невидљиво нашег свијета у позадини догађања Платон је означио свијетом Идеја, између Бога и људи. Свијет облика у том дође и ништа више до метафора оног прије и Савршеног у којем човјек мање-више учествује својим бићем у егзистенцији, и дубље. Зато нам наше видљиво стање није крај пута и многа средства су дата за спознају или узашће у Више.
Свијет технике може бити средство као кист сликару да одслика свијет по узору на То Највише. Ми трансцендирамо самим животом, и умјетник је у том добро упознат. Осим живота и дјела су доказ, да како, постоји и умјетност без умјетности, она крајња у којој се и искрен вјерник претвара у сам пламен невидљивог Логоса. Постаје свеобухватна и надбивствена Тачка у Васељени. О томе нешто знају и философи.
Данас, техникa се појавила као нова култура, не више онај техне старих Хелена као начин остварења конкретног циља или, још боље, начин да се изведе поиесис раскривања Истине пред нама, како је знао говорити и Хајдегер. Има нових опасности, али и нових могућности с новим техничким, прво индустријским, а сад и информатичким свијетом. Све зависи и од отворености оног што посматра или креира свијет на начин његова раскривања. То креирање умјетниково уједно је и растварање пуко објективног приказа пред нама. По суштини се гледа дубље, иако је на површини сваке ствари и догађања то таласање Вјечног живота, отуд култура у своме врху окруњена са умјетношћу. Умјетницима јесмо или нисмо захвални за проток живота који се дешава углавном у невидљивим подручјима нашег бића, и у души која нам је свима заједничка, као Душом једног народа који има свој хабитус од давнина, спојен с традицијом Космички и више од тога.
У овом семинарском раду ћемо почети од оног појавног гдје смо и дошли на свијет плачући па све након тога је испитивање одакле стигошмо и куд идемо. Философски. И умјетнички трагамо, јер то није одвојено. И религијски. И научно. Но, сама појмовна мисао о нечему, ако је само формална, недовољна је спрам живог учешћа у самој ствари живота.


1. ПОЈАВНОСТ
          
То што је у појави јесте свијет и ми у свијету уз људску свијест јасно нам је да нешто фали. Невидљивог има, и те како, у интеракцији je с овим свиме што је пред нама. Тако код Платона три су рода бића, прво Вјечно Биће, затим нама видљиви свијет као оно настајуће и нестајуће, а између њих и трећи род као просторно а ништа конкретно, спона Вјечног и мноштвеног свијета коју Платон назива Приматељком или Мајком, која ће касније добити и свој појам материје у западној философији. ,,Постоји Биће, простор и постајање - троје које на три начина постоји - рођено прије постанка неба,“[1] по Тимају. Наше око је прилагођено да види тек одређен распон фреквенција, наука зна, и све преко тог могло би човјека довести у конфузију за Повратак Божанским стварима, које нису никакве ствари, а тек јесу нешто врхунско. Не празнина. Појавност је, осим слике и облика, кретање. Надбивствени тачкасти Бог је свуд присутан, треба само отворити врата наших умова и уз то Срца. У било којој тачки свијета. Проблем настаје кад се тачка пусти у сунце и сија у даљину до момента или позиције настанка круте ствари. Свијета у којем смо. Не може се без вишег осјећаја, не чисто интелектом но, ми у појави нећемо одбацити оно што користи успињању Бића у пунину постојања па ни интелект и друга средства културе, у врху ње и Умјетност. Да како, наука, философија и религија доприносе своје. Грешка је могућа.
И ,,модерна физика је открила да се материја јавља у своја два основна вида - као честица и физикално поље,“[2] напомиње и Илија Марић. Колебања постоје и свијет није чврст како нам изгледа. Управо, ту гдје се свијет колеба, ту су многи видјели и прилику за постојање Бића.


1.1. Слике

Замислити умјетност без слике је тешко, чак и музика је што слику ствара. Једна слика је једна монада, ако је иста умјетност. И Платон слика са рјечима Душу троструку као летећу запрегу. Не даје Души човјек почаст кад избјегава закон, и кад вјерује да је живот безусловно добро, кад се даје предност љепоти над врлином, јер тијело нема већу примат наспрам Душе. ,,О Њеној бесмртности довољно је речено ... Да се изнесе каква је Она, то у сваком случају са сваке стране изискује Божанствену и дугу расправу, али на што личи, то изискује људску и краћу ... Она личи на сраслу снагу крилате запреге и уздодрже. Коњи богова и њихове уздодрже сви су и племенити и племенита рода, а у осталих је мјешовито,“[3] рећи ће Платон. Подражавање од стране човјека, по Аристотелу, није ништа спорно и не непотребно јер ,,прва своја сазнања подражавањем стиче; затим, сви људи осјећају задовољство кад посматрају творевине подражавања. Доказ је за то онај утисак што га у нама остављају умјетничка дјела. Има ствари које нерадо гледамо у њиховој природној стварности, али, кад су нарочито брижљиво насликане, онда их са задовољством посматрамо ... стицање сазнања прави веома велико задовољство не само философима него и осталим људима, али ови учествују у томе задовољству само у незнатној мјери.“[4] Људи тако уживају у сликама јер на тај начин добијају неко сазнање.  Етимолошки, можда, слика би била сливени Лик, присуство Идеје платонске у видљивом свијету и, са сликом, такође, је Повратак могућ у Лик. Иконе су очити доказ.


1.2. Представе

Представа је психичка моћ која, користећи се чулно преузетим подацима, у машти нам доводи слику тог нечег у окружењу и шире. И ближе у Дубину самог постојања Вјечности. Сем вањског то је, наравно, и унутрашње окружење под којим се онај који проживљава и мијења.  
Бесмислено је, по Јасперсу, наука истражила проблем слике и представе које указују на трансценденцију. ,,Ми их називамо шифрама,“[5] тврди он. Њему шифре нису знање о нечему нити знаци који нешто показују већ је у њима самима оно садашње које се догађа. Проблем је кад оне губе своје утјеловљење код људи,[6] а представа постане тек забава или било какво догађање. Лагање и самих себе.


1.3. Маске

И о маскама можемо мислити на разне начине. Оне су веза и с умрлима у старим културама, данас, симбол позоришта. Вјечност под разним маскама излази на сцену, спушта се кончићима и управља ,,одозго“ на даскама које живот значе. Руке које управљају свијетом су нам невидљиве. Неке су маске насмијане, а неке због нечег и љуте. Људи су мање-више свјесни улога које имају, такве маске носе, сами узимају и добијају их од других од друштва и самих себе, а тиме, своје највише улоге и не мора значити да смо нарочито разумјели.
Срећа, и Космос је слика реда датог из Божанског извора заслужан за постојање и козметике у људском свијету културе, јер сви би били попут богова или бар свака жена, сређују се и кад умире да била би лијепа пред самим Богом.


1.4. Личност

Та Личност није оно мало ,,ја“ субјекта које би се увијек правило паметним и важним. Субјект је бачен испод оног подлежећег, у свему том има и властиту вољу којом се може предати Вишој, а може и омашити на разне начине. Личност Божанска је тај свеприсутни Центар Бића, а мало ,,ја“ тек умишљен или илузорни центар периферије, привид, сјенка негдје испод и изван Вјечности.
Дакле, маска, која говори нешто, симбол је и нетрулежи и вјечна живота, за Флоренског, духовника царске Русије, и те су маске такође православне иконе које садрже свјетлосне црте Лика Светог човјека. Симбол је пропадљив, а Личност не. Персона је грађанска. Кроз маску која је икона стиже енергија Вјечности па Флоренски је назива врхунском онтологијом свијета. Иконопис је њему метафизика, а метафизика иконопис ријечима. Божанско је блистање подвижничких Ликова. И не треба на се мислити више него што треба, каже, почиње се с обновом ума, али и питањем шта је Воља Вишег. Улазак у храм је успон у невидљиво, представљено олтаром, и уму то јесте докучиво. Наднебески је жртвеник и жива је Душа човјечанства.[7] Он доводи у везу с вјечним цртама Лика човјека математски израз инваријанте, која није довољно разјашњена, али очекује се то у будућности. Попут приче о Идеји, по њему ,,Личност остаје себи идентична ... Лик човјека при свим његовим измјенама, увијек остаје нешто што се непромјенљиво пробија у лицу његовом ... (јер) ... постоји у видљивом лицу нешто, мада и невидљиво, што је више одређено неголи све видљиво ...“[8]
  

2. ТЕХНИЧКА КУЛТУРА
          
Зар доба Свјетлости добили смо тек с информатичком културом и једном таквом врстом убрзања[9], пита се и Дринић. Техне грчко је знати како завршити нешто конкретно, а то конкретно у највишем смислу јесте умјетност која дозвољава да се појави фактичност свијета. И природа често открива да и сама би хтјела бити умјетничка. То свако око и не види једнако добро. Умјетник је обдарен Духом, генијусом. Нама је сад, на жалост, чешћа у свијету којим живимо и разнородна отуђеност од органског живљења. ,,Вријеме се одвојило од органских или природних промјена као што је буђење, спавање или, у природи, излазак и залазак сунца и претворило се у математски - и строго дјељив - ентитет што га је створио сат.“[10] Бургеру, техника је постала свијест у ужем смислу, а техничке иновације, по Маркузеу, постале су и принципом живљења,[11] на штету човјека.
Њутнове позиције о апсолутно постојећем простору и времену су давно пољуљане, али се парадигма држи важећом док се друга не учврсти значајно или из неких других разлога. Ајнштајн уводи релативност у то подручјено, али и он задаје границе свјетлу sa: , с брзином свјетла од 300.000 км/сек. Философа занима тренутност, тачкасти вид умјетности, како су и Стари Грци живјели по Шпенглеру. Надбивствено.
Квантна физика прилази човјеку, уму, духу, осјећају, посматрању на један озбиљнији начин. Свијет је, ипак, чаробан. Квантна физика прилази бићу на начин да је и потврда снаге човјека-умјетника. По Болцману, знамо, простор за Биће је управо у колебању материје. Свијет пулсира и залеђен је у исто вријеме, а ово друго већ позната нам слика свијета. Ваља проћи. О вратима перцепције говори и чувени енглески пјесник Вилијам Блејк, а затим и писац Хаксли[12]. У маниру научне фантастике Хаксли пише о техничкој држави будућности гдје је ,,гесло Свјетске Државе: Заједница, Истовјетност, Стабилност.“[13] Све споља и погрешно, на штету човјека.
Веза модерне технике и капитала за Бургера је очигледна, а појам модерне технике није довољно ни разјашњен. По њему, некидашња самониклост науке добила је систематски карактер, чиме су и започели проблеми. [14] 
Ми не можемо технику узети тек као ствар и с тим завршити. Оно што је сигурно, и по Дринићу, јесте да је неопходно ново задобијање непоновљиве близине ствари, о којима говоре и Бењамин и Хајдегер па, и Левинас, и други врсни философски мислиоци. Ту је и Бењаминова идеја о несретном нестанку ауре[15] ствари коју он чудесну види у ,,пређи од времена и простора, о једнократној појави даљине, ма како ова била близу.“[16] Изворно непоновљива аура је суштински везана за овдје и сада и о њој Бењамин заносно говори, по ријечима Дринића. Близина је, испосавило се, веома тешка за достићи. 
Уз такву културу и ,,тероризам не чекајући завршни термин доспијећа заузима усхићену позицију краја прижељкујући да уведе стање Судњег дана.“[17]

  
3. ФИЛОСОФИЈА

На репресиван и идеолошки карактер савремене науке указиваће многи савремени философи. Идеал чисте античке теорије је напуштен, као гледање у суштину саме ствари. Прешло се и на анти-философију, по Хусерлу, утемељитељу феноменологије.[18] Уз њега и Маркузе наговјештава да је модерним животом занемарена виша димензија постојања, врло битна за биће човјека, критика је бачена исто и на висок ниво апстракције да ,,нема више тла на коме се састају теорија и пракса,“[19] Маркузеу па, индустријско (једнодимензионално) друштво и није се нарочито прославило. Осим што је потребно приближити науку и филосоију религији, вјероватно и религију треба приближити самој себи. И умјетност. Свје усмерити Божанском. И човјека себи, а да то истовремено не буде егоизам већ оно Суштинско прилажење.
Философија нема потребу одбацити технику, али философ има потребу да технику постави на њено мјесто у поретку ствари. Компјутер нећемо одбацити, али са истим се може и стварати. Употреба одлучује о сврси тог нечег. С техником као и с фантазијом, макар колико лажне или вјештачке биле, ми имамо скровишта истине. У сваком дјелићу свијета је Цијело и зато, свијет ма колико разбијен, сваки дјелић огледала опет даје слику цијелу холограмски, како каже и наука. Свијет разбијен се сабрати може, као и људи. Храм је невидљив. Много о томе говори религија.
Философија није одвојена од могућности ка Божанском стремљењу, јер Софија и јесте Божанска, њој се тежи. Отуђеност човјека је на многим пољима, а главну моћ остварења Јединства расутог свијета и његове одвојености од Духа и Шелинг види једино кроз Божанско. Јер Божанско је и прије тога и постало човјеком. Природи је требао посредник до Бога, добила је човјека, али сад, на жалост, и човјек треба посредника. Христ господар над природом показује човјеку Пут.[20] Пут Логоса. У односима између државе и Цркве, за Шелинга: ,,Грешка која је била почињена у раној хришћанској епохи цркве није била у томе што је она задирала у државу, него обрнуто, што је она сама држави допуштала уплитање, што јој се отварала, примала у себе форме државе, умјесто да остане у својој чистоћи од свега спољашњег.“[21]
И добили смо просвјећени нихилизам, а то што жив човек умире не значи да нема Бога. Нове вриједности су дате као необориве и постале принципи рационално одређени, позитивно и утилитаристички у смислу производње, трговине и конформизма. У онтолошком моделу симулације, и по Дринићу, исцрпљене су све могућности па се поставља питање o легитимности постмодерне.[22] О могућности Деридине деконструкције говорили су многи, о улози математике и поновној успостави покиданих веза у свијету. И поред Кантовог да ствар-по-себи није ствар, Хусерл позива назад к самим стварима, а није изузет ни такозвани формални мистицизам, интуиционизам, све могућности су се црпиле да се свијет поново доведе попут слике умјетника у једну примамљиву и истиниту Цјелину, да живот човјека поврати смисао. Религија чини што може са своје стране. Умјетност, и скривена, да ли не може да кореспондира с навалом репродукције и појаве нових врста извођења без постојања умјетничког дјела? Перформанса. Оно што треба учинити није никаква револуција већ проћи смислено оно што је већ давно речено од стране многих мислилаца, у што спада, да како, и математика.[23] Математику не заобилазе већина великих мислилаца. Декарту смо мислећи и протежни, а тек мишљење му је знак да постојимо. Његов сукоб с традицијом, по многима, највише је око питања методе,[24] што ће остали касније замјерати и Хусерлу да је завршио на крају исто у методи. Декарт, ипак, вјерује у помирење различитих философских школа и различитих мишљења о истој ствари, али, на крају, опет, само је једно мишљење по њему истинито.[25] Прво сумњамо у постојање тијела, али и даље Декарт гледа шта се дешава с воском свијеће. Он прави разлику између математичког и чулног тијела и тек Душа ће наше математичко виђење тијела трансформисати у оно чулно, по Декартовој ,,Расправи о методи“.[26] Он види независност Душе од тијела, и тијело ће доћи касније. Веза постоји, али и пут назад као Повратак. Философски, религијски, умјетнички па, и научно.
  

4. СНАГА УМЈЕТНОСТИ

Умјетност не може прихватити такву прозирност ствари какву нуди модерно вријеме без оне старе драме и митске снаге. Све је умрежано подједнако доступно и подједнако замјенљиво,[27] уз то биолошка прозирност, и те како, открива нам о нашем постојању у празнини.[28] Пунина нам фали. Снага умјетности је таква да црпе своју снагу и љепоту директно из виших или Божанских сфера, уз занос манике, који Платон, као велики критичар умјетности, описује у дијалогу Федар. Платон отворено призна да постоје ствари о којима се не може рећи ништа конкретно, теолошки занос манике призна пјесништву, а и данас пјевају свештеници у службама, инструментално у православљу и није дозвољено, јер најбољи инструмент је још увијек људски глас, а Божанско се најбоље оглашава управо кроз човјека. То знамо још од Сократа.
Многи сликари Ренесансе су тражили од својих женских модела да буду сочне као воћке, тако су их и сликали но, било је оних с духовним оком продубљенијим, који су сликали и само треперење свијета, попут Ван Гога, и других - њима је и обична ствар жива, сваког тренутка друга, а иста попут одсјаја звијезда. То су својеврсна скривена тијела или мало коме видљиви слој живота, зато је умјетник и позван да га одслика. И Платон је сликао ријечима. Ван Гогу је мање битно да ли слика столицу, портрет, природу или ентеријер или рукав од какве одјеће, све је једнако овом умјетнику живо. Његово небо је пуно садржајних вртлога. Таква је умјетност, а умјетници велики зналци Таквости, који припремају Ум за виша сазнања. Ван Гогов столац неупоредиво стварнији је од столца из уобичајене перцепције.[29] И Сезан ,,који је својим женским моделима говорио да се потруде изгледати као јабуке, покушао је сликати портрете у истом Духу.“[30] У овом контексту Хаксли велича холандског сликара Вернера, чија је и Дјевојка са бисерном наушницом, поред и других његових насликаних жена и ентеријера, и те како одуховљена.
Снага умјетности је таква да и технику може помјерити, али ако умјетности нарочите и нема, или се крије, тад свијет трпи од трошна стања, без вјечности скупној Души понестаје снага. Умјетност осјећа патњу свијета као и чувени плесач Нижински, којег су смјестили у лудницу велики трговци свијета. Један умјетник ваљан може учинити више нег сва техника, јасно је. И философ, ако је истински. И Вјерник. Снага потпуна човјека је велика. Јер снага Истине је Дубина, а површина углавном слабост и заборав.
  

ЗАКЉУЧАК

Технички или нетехнички свијет, то умјетника не оспорава, умјетник треба да пригрли културу која му припада или је изгубљен. Да би човјек имао одношење с осталима и свијетом уопште, не може само да негира. Радити се мора или дјеловати у смјеру Слободе, која је, чини се, прапочелна. Врх културе, одавно је јасно, јесте умјетност. Умјетник има и друштвену одговорност велику осим што спашава самог себе. Умјетници нам крче пут к Суштини, ка Божанској љепоти постојања и у облицима, односно тјелесно. Сваки човјек по природи и умјетник је, неко мање, неко више, а умјетник је колико може доживјети дубоко свијет и оно прије. Скривена је природа исто питање физиса и науке физике за оно ,,иза“, метафизике. И наука, уз религију, средство је за достићи врхунце постојања и Истине. Бога. Тад човјек заћути и сва наука постаје непотребна, а умјетност врхунска је без умјетности. Чисто догађање. 
Закључити је било шта тешко, али човјек може остати отвореним за утицај више свијести, пред Божанским, јер сам човјек је и двојан, земаљаски и небески. Коначан и бесконачан. Тјелесан и бестјелесан. Ништа од овог не можемо игнорисати или одбацити осим се сабрати у потпуности нашег Бића. Постоји Тајна.


БИБЛИОГРАФИЈА

. Платон, Федар или О Љепоти (Београд: Дерета, 2006)
. Платон, Тимај (Београд: НИРО Младост, 1981)
. Аристотел, О пјесничкој уметности (Београд: Култура, 1955)

. Мирослав Дринић, Наука и метафизика (Бања Лука: Видици, 2010)
. Мирослав Дринић - Метафизичка експлозија и окончање у тот. еквивалентности - Криза хуманизма и смрт Бога; Зоран Арсовић, Жељко Вујадиновић, Војин Симеуновић, Радивоје Керовић, Богомир Ђукић / Интеграција и личност - Институт за философију и друштвена истраживања - Философски факултет   Бањалука (Бања Лука: Арт принт, 2005)
. Мирослав Дринић - Особеност бића у умјетности / Филозофски годишњак (Бања Лука: Филозофско друштво Републике Српске,  2010)
. Мирослав Дринић - Моћ узвраћања погледа и непоновљива близина  ствари / Критичка теорија друштва (Бања Лука: Удружење за  филозофију и друштвену мисао, 2010)

. Павле Флоренски, Иконостас (Никшић: Јасен, 2009)
. Павле Флоренски, Смисао идеализма (Београд: Плато, 2000)

. Херберт Маркузе, Човјек једне димензије (Сарајево: ИП Веселин Маслеша, 1968)
. Карл Јасперс, Шифре трансценденције (Бања Лука: Литтера, 2011)
. Мартин Хајдегер, Предавања и расправе - Питање о техници (Београд: Плато, 1999)
. Хотимир Бургер, Филозофија технике (Загреб: ИТРО Напријед, 1979)

. Шелинг, Ф. В. Ј. Филозофија слободе (Београд: Плато, 1998)
. Освалд Шпенглер, Пропаст Запада 1, 2 (Београд: ИНП Књижевне новине, 1989)
. Илија Марић, Философија и наука (Београд: Плато, 1997)
. Јасна Шакота-Мимица, Декартова метафизика тела (Панчево: Мали  Немо, 2006)

. Олдос Хаксли, Врли нови свијет (Београд: Библиотека Кентаур, 1977)
. Олдос Хаксли, Врата пецепције / Рај и пакао (Сарајево: Репринт, 2006)


Letindor (www.letindor.blogspot.com)

Tuesday, 3 January 2017

Huxley - Svijet je svedena svijest


Sloboda je potpunost. Riječi često izrečene me mogu nam objasniti doživljeno. Drugi vide nas drukčije neg mi sami. Kako znati šta je ludom na pameti! S onu stranu je l' unutra? Neka nam događanja i kao da nisu naša, fantazija bolje ide nekom kad je u bolesti ili uz temperaturu. Kako kome zaigraju Zlatna Svjetla. Život stalno zaigrava. Stvari su i objektivno zaigrane. Čestice. Ponavljanja nema nikako za Takvost. Um Biće traži i značenje. U svemu je Svjetlo, nađi. U riječi ili u slikama. 

Eliminativno mozak da li radi? Spas je od suvišnog. Potencijalna Sloboda da svako podnijeti je još ne može. Redukuje nam nervni sistem. I ovaj svijet je svedena svijest, po Haksliju. Oslobođenom Umu pripada cijel Univerzum. 

,,Različiti drugi svjetovi s kojima ljudska bića nasumce uspostavljaju kontakt samo su elementi u cjelokupnosti svijesti koja pripada Oslobođenom umu. Većina ljudi, većinu vremena, zna samo za ono što stiže kroz redukcijski ventil i što je potvrđeno, kao zaista stvarno, lokalnim jezikom. Neke osobe, međutim, izgleda da se rađaju s nekakvom premosnicom koja zaobilazi redukcijski ventil. Kod drugih se privremena premosnica može dobiti ili spontano, ili kao rezultat složenih ,,duhovnih vježbi", ili hipnozom, ili pomoću droga. Kroz te stalne ili privremene premosnice teče, ne zaista opažanje svega što se događa svuda u univerzumu (jer premosnica ne ukida redukcijski ventil, koji još uvijek isključuje kompletan sadržaj Oslobođenog uma), već nešto više, i nadasve nešto različitije od pažljivo odabranog utilitarnog materijala koji naši suženi, pojedinačni umovi smatraju za potpunu, ili barem dovoljnu, sliku stvarnosti.“ 

Homerski ljudi su slabije nijansirali boje od savremnih, a umnom i duhovnom čovjeku mnogo to znači. 

Produžava Haksli: ,,Za ono što mi ostali vidimo samo pod uticajem meskalina, umjetnik je rođenjem opremljen da vidi cijelo vrijeme. Njegova percepcija nije ograničena na ono što je biološki ili društveno korisno. Mali dio saznanja koji pripada Oslobođenom umu curi mimo redukcijskog ventila mozga i ega i u njegovu svijest. To je saznanje istinskog značaja sveg postojećeg. Za umjetnika, kao i za uzimaoca meskalina, nabori su živi hijeroglifi koji na stanovit, posebno izražajan način predstavljaju nedokučiv misterij čistog postojanja. Čak i više nego stolac (Van Goga) … Sveobuhvatnost i Beskraj nabrane tkanine i trudili se najbolje što su mogli predočiti je bojom ili kamenom. Neminovno, naravno, bez uspjeha. Jer slava i čudesnost čistog postojanja pripadaju drugom redu, koji je izvan izražajne moći čak i najviše umjetnosti. Ali u Juditinoj suknji sam mogao jasno vidjeti ono što bih ja, da sam genijalan slikar, mogao izvesti sa svojim starim sivim flanelskim hlačama. Ne mnogo, nebo to zna, u usporedbi sa stvarnošću; ali dovoljno da ushiti generaciju za generacijom promatrača, dovoljno da ih navede da razumiju bar malo pravog značaja onog što, u svojoj patetičnoj imbecilnosti, zovemo običnim stvarima i odbacujemo u korist televizije.”

,,Trebalo bi biti u stanju, rekao sam, vidjeti te hlače kao beskrajno važne i ljudska bića kao još beskrajnije važna … Za ohrabrenje sam se ponovo okrenuo naborima svojih hlača. Ovo je ono kako bi trebalo gledati, ponovio sam još jednom. A mogao sam i dodati: To je vrsta stvari u koju treba gledati. Stvari bez pretenzija, zadovoljne da jednostavno budu one same, dovoljne u svojoj takvosti, ne glumeći ulogu, ne pokušavajući, suludo, uspjeti same, izolirane od Dharma-tijela, u luciferskom prkosu Božjoj milosti. Najbliži pristup ovome rekao sam, bilo bi nešto Vermeerovo (poput: Djevojka s bisernim naušnicama)."

,, Količina zla, primijetio je Pascal, bila bi mnogo manja kada bi ljudi samo mogli naučiti mirno sjediti u svojim sobama. Kontemplativac čija je percepcija pročišćena ne mora ostati u svojoj sobi. Može ići svojim poslom, tako potpuno zadovoljan što vidi i dio je božanskog Poretka stvari da nikada neće biti čak niti u iskušenju da se upusti u ono što je Traherne nazvao prljavim Sredstvima svijeta … kada se sve stvari vide kao beskrajne i svete, kakav motiv bismo mogli imati za pohlepu ili samodokazivanje, za trčanje za moći ili običnim zadovoljstvima? Kontemplativci će teško postati kockari, ili svodnici, ili pijanci; oni po pravilu ne propovijedaju netoleranciju, niti ratuju; ne smatraju neophodnim pljačkati, varati ili derati kožu sirotinji.” 

Proćišćena percepcija je velikim slikarima. Dharma-tijela. 

,,Mi danas trošimo mnogo više na piće i pušenje nego na obrazovanje. To, naravno, nije iznenađujuće. Poriv da se pobjegne od vlastitosti i okoline prisutan je kod skoro svakog i skoro stalno. Poriv da se nešto učini za mlade jak je samo kod roditelja ...” Valjala bi i nova vrata, osim alkohola i slično. Neko u hramu svoje religije nalazi makar djelimičan izlaz iz banalne stvarnosti … Goethe se nije uvijek slagao s vlastitom ocjenom riječi. Govorimo, napisao je u srednjim godinama, suviše. Trebali bi manje govoriti i više crtati. Ja bih osobno volio potpuno odbaciti govor i, poput organske Prirode, sve što imam za reći prenijeti pomoću skica ... Moramo naučiti kako djelotvorno baratati riječima; ali istodobno moramo sačuvati i, ako je neophodno, ojačati svoju sposobnost da gledamo svijet direktno, a ne kroz poluprozirni medij pojmova, koji izobličuje svaku danu činjenicu u previše poznatu sličnost neke rodne oznake ili objašnjive apstrakcije … čovjek koji se vrati kroz Vrata u Zidu neće nikad biti sasvim isti kao i čovjek koji je kroz njih izišao. Bit će mudriji, ali manje nadmen, sretniji, ali manje samozadovoljan, skromniji priznavajući svoje neznanje, ali bolje opremljen da razumije odnos riječi prema stvarima, sustavnog razmišljanja prema nedokučivoj Misteriji koju ono pokušava, vječito uzaludno, spoznati.”

Iz: Aldous Leonard Huxley, Vrata percepcije, 1954.

Letindor (www.letindor.blogspot.com)

Sunday, 1 January 2017

Vrata percepcije - Vilijam Blejk i Haksli


Umjetnost jeste tu donekle, neki slikari su jače neki i slabije vidjeti sveprisutnu Vječnost, književnici, pjesnici, filosofi, duhovnici, i ostali, svjetovi nisu razdvojeni. Knjigu pod ovim nazivom (Vrata percepcije) piše Oldos Haksli 20 godina nakon takođe poznate knjige ,,Vrli novi svijet“, već izučavajući granična područja ljudske psihe i čaroliju svijeta on eksperimentiše i sa meksičkim kaktusom (ovdje se nećemo baviti tim imenima). Oslanjajući se i na teološku tradiciju piše i raspravu iz filosofije i mistične teologije - ,,Vječna filosofija” (lat. philosophia perennis; eng. The Perennial Philosophy)

Mi imamo otpor prema iskrenosti iz mnogo razloga. Mozak i periferni nervni sistem su samo sigurnosna mreža da čovjek bićevno ne doživi više no potrebno je ili ne više od tog da bi bio funkcionalan u svijetu i tjelesno. U tom smjeru misli Haksli.  

Čuveni engleski pjesnik i slikar Vilijem Blejk, što koristi pojam Vrata percepcije, značajno će ocjeniti djela čuvenog holandskog slikara ženskih likova i enterijera, slikara poznate Djevojke s bisernom naušnicom,  Jana Vermera  (oktobar 31, 1632-1675). Vrata percepcije su mu, kaže, samo djelimično pročišćena. Po Blejku, takođe ,,kada bi vrata percepcije bila otvorena, pojavilo bi se pred čovjekom sve što jest: beskonačnost. Jer sam je čovjek sebe toliko zatvorio da sve stvari vidi samo kroz uske pukotine špilje.” O njima dvojici piše Haksli, koji je čak predavao na fakultetu francuski jezik mladom Orvelu.

Po Haksliju, dvije su očiglednosti, velike i male, ove druge isto umjetničke donekle, užitak publici u prepoznavanju stvari i mjesta iz njihova života. Ljudi su gladni i velikih očiglednosti, poput umjetnikovih procjena o nečemu uopšte. No, umjetnički ispadi su i dalje sve veći, i mogu uzazvati sramotu kod onog koji osjeća za cijeli svijet, jer ovaj prije nije se sramio. Najčešće loši umjetnici zadovoljavaju potražnju. Suvi i sitni realizam mnoštva malih istina. Došlo se do takve neumjerenosti u popularnoj kulturi, mnogi umjetnici se koriste ma tek malim dijelom popularne egzistencije. Na djelu je sterilnost, istrošenost, nekompletnost, smrt. 

Da bismo napisali uspješno književno štivo, po Haksliju, u njegovom eseju - Iskrenost u umjetnosti, jedina mjera je Iskrenost. A za iskrenost nije dovoljna samo volja već i vještina, i talenat, po Haksliju. Možemo poželjeti biti iskreni u pisanju, a da nam to ne polazi za rukom pa ... ,,uprkos njegovim iskrenim namjerama, ispostavlja se da je njegova knjiga neiskrena, lažna i konvencionalna; emocije su prenaglašene, tragični događaji pretenciozni, i ono što je trebalo da bude dramatično zapravo je loše melodramatično.” Malo ko može opisati i svoju intenzivnu ljubav u životu. Ali, svi mogu da pate. U ljubavnim pismima pišemo sva mučenja kroz koja prolazi Duša. Iskrenost je plod Genija (lat. genius = duh). 

Letindor (www.letindor.blogspot.com)

Friday, 30 December 2016

Šta bi bilo bez kapitala?


Ljudi viču samo: pare, pare, pare. Uspjeh u parama. Gospodstvo i snaga, ljepota čak. Osoba draga. I vaga. Malo ćeš šta u čovjeku naći sem ovoga: pare, pare, pare! Gospodstvo. Sad neću u sve detalje. 

Što čovječanstvo luta i nije strašno koliko je strašno što lutam ja. I kalupljenje je ,,pametnih“ pa u tom smislu i znaju sve. Kapital sve manje zna kvalitet, količina sve više je bitna i roba kvarljiva. I tu je isto prisutna mjera. A čovjek? Bitno koliko je upotrebljiv. I zabavan. Loš kapital i nije po sebi, al’ s njim karakter je prekrižen, moć dobiti može i nedostojni. Otuda rat. Kapital nema istinsko lice, a brojevi nisu božanske snage sem količinski. 

Šta bi bilo bez kapitala, da zajednica ponudi svakom osnovne stvari, stan, odjeću, hranu. I mogućnost da kulturno stvara i po tom vrednuje za nadogradnju. Imati svega u ponudi svome sugrađanu. Nek radi se u smislu slobode, za ropstvo već odavno dobro i znamo da glancati okove svakodnevno i nije posebno reprezentativno. No, nek radi i robski ako kog raduje. Kapital nema osjećaja sem sebi za umnožavanje. Čovjek sa svijetom raskida i sa Višim.Gušća je tama, sjaj banalan. Lutanja, upravo, svakodnevna. Smjer bez efekta. 

Nije to konačni kraj već stanje u vremenu zaglavljeno, klin u zupčaniku stroja i zastoj. Kosmičkog. 

Letindor (www.letindor.blogspot.com)

Monday, 26 December 2016

Jankelevič Vladimir - muzika i filosofija


Filosof ruskog porijekla, i muzikolog, profesor na Sarboni, Vladimir Jankelevič (1903-1985), dijete je ruskih Jevreja emigriranata u Francusku. Studira kod Bergsona, doktorat piše na temu Šelinga, oslanja se na Platona i neoplatoničare, ima agnostički stav prema najvišim vrijednostima života, i opire se uticaju njemačkog idealizma. Objavljuje i knjigu ,,Paradoks morala” u kojoj opisuje i druge paradokse, poput ljubavi. Čovjek je čovjek upravo jer je razapet između konačnog i Beskonačnog, traži mjeru da dodirne Vječnost, uvažavajući sebe i drugog. Ljubav kad je istinska ljubav neumitno je paradoksalna i moral proizlazi iz ljubavi. Umire se za drugoga. Moral nije što je racionalno opravdano, već nešto iracionalno, paradoksalni imperativ. Jankelevič piše i osmrti. Smrt je ekskluzivno ljudska, i misteriozna. Bogovi su besmrtni, životinje ugibaju, biljke venu ... smrt bez ljubavi je samo empirijski slučaj. Ono ,,zbogom” ne možemo zamjeniti s ,,do viđenja”. Jankelevič gleda kako Sokrat ispija otrov kao okrepljujući napitak. Piše i o ironiji - smatra da se bez nje danas ne može pisati dobra ljubavna poezija. Takođe, razdvaja kategorije smijeha, humora i ironije. O muzici piše kao o čaroliji što izmiče, uz fascinaciju trenutačnošću i prolaznosti istovremeno. Piše o mudrosti i muzici u djelu ,,Muzika i neizrecivo”. 

Jankeleviču, muzika se nalazi između ne znam ni ja čega i skoro ničega. Muzika je podesnija za dočaravanje atmosfere duha nego li izražavanja nečeg doslovnog. Njemu tišina preokreće odnos punog i praznog, to nije oslabljeno bivstvovanje, degradiranje ili prorjeđivanje zvuka, pozitivno ili negativno obilježje zvučne sredine niti je obrnuti vid nekog pozitiviteta, muk je na svoj način ta punoća i prenosnik nečeg drugog ispod banalne i užurbane punoće svagdašnjeg, punoća je koja nadahnjuje, ispunjena nečin drugim. U njoj žive neki drugi glasovi, po Jankeleviču. Tišina prije i tišina poslije djela nisu iste ili nisu simetrične, odnose se kao početak i kraj. 

Letindor (www.letindor.blogspot.com)

Friday, 23 December 2016

Petrić Frano - Srećna država


Značajan renesansni mislilac, Franciscus Patricius, filosof 16. vijeka, poznavalac mnogih nauka - polihistor ili polimat, i poeta. Uz filosofiju, koja mu je glavna, proučava i matematiku i medicinu. Preteča je Kampaneline ,,Države Sunca” (La città del Sole) sa svojim djelom ,,Sretan grad” (La città felice) na opisu realnog njegovog Cresa, gdje se rodio, još jedna je bezmjesna zemlja (staro-grč. ou = ne; topos = mjesto). 

U peripatetičkoj filosofiji Aristotelu ne priznaje punu originalnost, njegov filosofski stav je zasnovan i na Platonu i neoplatonizmu, piše jedan veći traktat Nove opšte filosofije. Za njega je Platonova filosofija primjerenija hrišćanskoj religiji nego Aristotelova, koja je sad više prišla teologiji, Aristotel je prikladniji za neka politička pitanja, jer bilo je aktuelno to opredjeljivanje između dvije velike filosofske struje, a Petrić ih sintetizuje. Njemu je uzrok sve prirode u Svjetlu, priroda mu je odraz Božanskog Sjaja, suprotna Duhu koji je jedini istinski aktivan. Beskonačna je Božanska Dobrota, a Pravednost (platonska) treba voditi jednu džavu. 

Petrić obraća pažnju i na geografske, klimatske i teritorijalne prirodne uslove da se koriste na najbolji način, i prvo u svemu polazi od čovjeka. Ljudska su dva glavna dijela: duša i tijelo. Duša besmrtna i dovoljna sebi, a tijelo zavisno, iako se o njemu brine i vodi ga Duša, za život mu treba hrana, piće, odjeća, zaklon, posjed i određena imovina - pojedinac ih sam ne može steći, treba život u zajednici i radi drugih stvari. U Srećnom gradu nema neprijatelja i svi bi trebali da su spoznali ljubav. Petrić predviđa 6 staleža: 

1. seljaci - obrađuju zemljište; 
2. zanatlije - bave se proizvodnjom; 
3. trgovci - brinu o našim potrebama; 
4. vojnici - čuvaju; 
5. državni upravnici - rukovode zajednicom; i 
6. sveštenici - molitvama prizivaju Božansku pomoć i milost.

Prva tri staleža su radnička i paćenička bez mogućnosti sticanja vrline, na taj način i ropska snaga. Mi i u današnje vrijeme to imamo, ali nismo spremni otvoreno priznati, osim groziti se na Petrićevo predviđanje potrebe za robovima. Druga tri staleža su gospodarska i gospodska, kao društvo spremno za viši oblik postojanja kroz građansku ili kontemplativnu mogućnost egzistencije, kroz višu moralnost. Dakle, nisu svi jednaki kod Petrića. Zadnja tri staleža uvijek teže časnim stvarima i vrlinama svojstvenim miru, uz vrline mudrosti, pravednosti i mjere.

U ,,Srećnoj državi” Petrića nema prelaska iz staleža u stalež, kod Platona ima, pojedinci aristokratije mogu preći u niži stalež ako se po prirođenoj sposobnosti ne odlikuju za vladare i čuvare, i obratnim smjerom: „…  ako se njihov porod rodi mjeden ili željezan … da dadu primjerenu čast njegovoj prirođenoj sposobnosti i da ga ture među obrtnike ili ratare; ako se opet od ovih neko rodi zlatan ili srebrn, da počaste i uzvise jedne među čuvare, a druge među pomoćnike. Jer postoji proroštvo da će država tada propasti, kad je stane čuvati željezni ili mjedeni čuvar.“ Kod Petrića svako po svojoj prirodi treba biti upućen na posao, novac i trgovina su neophodni za funkcionisanje grada, u kojem moraju biti raspoređeni na najprikladnijem mjestu trgovačka središta, banke, skladišta, prodavnice. 

Campanella, po uzoru na Platonovu filosofiju, emanacije iz Jednog gradi cijelu strukturu grada: izgled i unutrašnje uređenje i život ljudi, Campanella ukida privatno vlasništvo jer tako vidi poboljšanje ljudske prirode, a Petriću je izvor sloge društva upravo privatno vlasništvo.

Petriću umjetnost nije mimetička, podražavalačka. On umire u 68. godini u Rimu. 

Letindor (www.letindor.blogspot.com)

Tuesday, 20 December 2016

Krämer & Szlezák - Platonovo nepisano učenje


Aristotel u svojim spisima govori o postojanju Učiteljevog (Platonova) nepisanog učenja (agrapha dogmata) s Akademije. Knjiga Hansa J. Krämera ,,Platonovo utemeljenje metafizike”, je materijal tog nepisanog Platonovog učenja, prevodi je Profesor Borislav Mikulić. Ista je, kao i Slezakova (njemački filolog kao filosof) knjiga ,,Čitati Platona”, sinteza vannjemačkog dostignuća Tübingenske škole (Tibingenskog Univerziteta) 80-ih godina 20. vijeka u tumačenjima Platona i uvod za jedno novo cjelokupno izdanje Platonovog stvaralaštva. Prva temeljna studija Kramera je ,,Arete kod Platona i Aristotela” uz pomoć habilitacije Konrada Gaisera iz 1963. godine: ,,Platonovo nepisano učenje” i glavnog djela Thomasa Szlezáka: ,,Platon i pismovnost filozofije”, sve do danas. Na neki nači to je i novo hermeneutičko posmatranje nakon Gadamera. Kramer svoju knjigu naziva i ,,mali uvod u hermeneutiku Platonovih dijaloga”, u popratnoj riječi izdanja. Po Szlezáku pravi sadržaj Platonove filozofije premašuje formu dijaloga, i najautentičniji dokaz su sami dijalozi. Szlezák nije samo filosofski obrazovan filolog. 

Idealna država postoji i čovjek uređuje Dušu po njoj, što je Platon jasno rekao u svom spisu ,,Politeia”. Filosof uzornu državu nosi u sebi i takva država mu je cilj. 

Platon uskraćuje najviše filosofsko znanje u dijalozima - ono je rezervisano za usmenu predaju onima najbolje Duše, i Szlezák ne uvodi raspravu o nekim višim ili pravim sadržajima tog učenja, isti se ne mogu izvesti ili zaključiti samo na osnovu dijaloga. Po njemu (Szlezáku) kad ne bi bilo direktnih doksografskih izvještaja, i Aristotelovih, mi najčešće ne bismo na osnovu dijaloga mogli ni rekonstruisati, ni razumjeti, tačan sadržaj te ,,više” poduke Platonove nepisane filosofije. U nekom takvom odlučujućem smislu dijalozi Platonovi su i manjkavi, napominje on. ,,Čitati Platona” je knjiga u kojoj su upravo dijalozi ispitani tako pomno kao malo gdje u filosofskoj i književno-istorijskoj literaturi. Iz pećine, kao tmine neznanja, se ostvaruje prelaz u te više sadržaje. Kao strano tijelo dijaloga je ovo neizrecivo ili tajna nauka. Kao zamjenu za nepisano učenje Platon koristi dijaloški izraz i brojna književna sredstva, analogije, mitove, metaforu, ironiju, zagonetke. Platon je bio i veliki pisac. 

Letindor (www.letindor.blogspot.com)