Čovek može da živi dva života. Jedan je borba koja traje od materice do groba. Njegov raspon meri se čovekovom vlastitom kreacijom - vremenom. Može se prigodno nazvati nesmotren život. Drugi život traje od spoznaje do beskonačnosti. On počinje razumevanjem, traje zauvek i vodi se na nivou večnosti. Naziva se filozofski život. Filozofi niti su rođeni niti umiru, jer nakon što postignu spoznaju besmrtnosti, oni su besmrtni. Nakon što su jednom opštili sa Sopstvom, shvataju da unutar njega postoje besmrtni temelji koji nikada neće minuti. Na toj živoj, životnoj osnovi - Sopstvu - oni podižu civilizaciju koja će trajati i nakon što sunce, mesec i zvezde prestanu da postoje. Budale žive samo za danas, filozofi žive zauvek ...
U spoznaji da su on i njegovo telo nešto različito da, iako oblik mora propasti, život neće - on postiže svesnu besmrtnost. To je besmrtnost o kojoj je Sokrat govorio kada je rekao: ,,Anit i Melet me zaista mogu pogubiti, ali me ne mogu ozlediti."
Čovek nije tako beznačajno stvorenje kako izgleda; njegovo fizičko telo nije pravo merilo njegovog pravog sopstva. Nevidljiva priroda čoveka je ogromna poput njegovog razumevanja i nemerljiva poput njegovih misli. Prsti njegovog uma posežu za zvezdama i hvataju ih; njegov duh meša se sa kucajućim životom samog Kosmosa. Onaj ko je postigao stanje razumevanja, time je povećao svoju mogućnost spoznaje da u sebe postepeno uključuje razne elemente univerzuma. Nepoznato je samo ono što tek treba da bude uključeno u svest tragaoca. Filozofija pomaže čoveku da razvije osećaj zahvalnosti, jer kako razotkriva veličanstvenost i dostatnost znanja, ona takođe razvija i one latentne moći i sposobnosti, koje čoveku omogućavaju da ovlada tajnama sedam sfera.
Dveri Misterija stoje uvek odškrinuta i onih koji to žele mogu proći u prostrano prebivalište duha. Svet filozofije ne leži ni desno ni levo, ni gore ni dole. Poput suptilne esencije, on prožima celokupan prostor i celokupnu supstancu; on je svuda; on prodire u najdublje i najudaljenije delove svih bića. U svakom muškarcu i ženi su te dve s fere povezane kapijom, koja vodi od ne-sopstva i njegovih interesa do Sopstva i njegove spoznaje. Kod mistika je ta kapija srce; kroz produhovljenje svojih emocija on kontaktira taj uzvišeniji nivo, koji, kada se jednom oseti i spozna, postaje suština vredna utrošenog vremena. Kod filozofa, razum je kapija između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta; prosvetljeni um premošćava jaz između telesnog i bestelesnog. Tako se rađa božanstvo unutar onoga koji vidi, a on se od ljudskih interesa uzdiže do interesa bogova.
U ovoj eri ,,praktičnih" stvari, ljudi ismejavaju čak i samo postojanje Boga. Oni se rugaju dobroti, dok zbunjenim umovima razmišljaju o fantazmagoriji materijalnosti. Zaboravili su stazu, koja vodi iznad zvezda. Velike mistične institucije antike, koje su pozvale čoveka da uđe u svoje božanske nasleđe, smrvljene su, a institucije ljudskih intriga sada stoje tamo gde su nekada drevne kuće učenja uzdigle misteriju ukrašenih stubova i uglačanog mermera. U belo odeveni mudraci, koj i su svetu dali svoje ideale kulture i lepote, skupili su oko sebe svoje halje i otišli iz ljudskog vidokruga.
I kod jednih i kod drugih, srce i um čoveka, kapije koje vode iz smrtnosti u besmrtnost, još uvek su odškrinute. Vrlina, ljubav i idealizam su još uvek regeneratori čovečanstva. Bog nastavlja da voli i upravlja sudbinom Svoje kreacije. Staza još uvek vijuga naviše, do postignuća. Čovekova duša nije lišena svojih krila; ona su samo skupljena pod njenom odorom od mesa. Filozofija je uvek ta magična sila koja, odvajajući posudu od gline, oslobađa dušu od robovanja navikama i izopačenosti. Još uvek, kao u stara vremena, oslobođena duša može razviti svoja krila i vinuti se do samog izvora sebe same.
Religija besciljno luta u lavirintu teološke spekulacije. Nauka impotentno udara u barijere nepoznatoga. Samo transcendentalna filozofija poznaje stazu. Samo prosvetljeni razum može poneti naviše, do svetlosti, onaj čovekov deo koji razume. Samo filozofija može naučiti čoveka da se dobro rodi, da dobro živi, da dobro umre i da se, u savršenoj meri, ponovo rodi. / Rekao je Palmer.
(Izvod iz knjige Menlija Palmera ,,Tajna učenja svih epoha” str. 980-982.)
Letindor (www.letindor.blogspot.com)
Nema komentara:
Objavi komentar